U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

14/14 Experience program – vizura jednog arhitekte

Učešće na programu „14/14 Experience“ mi se desilo kao grom iz vedra neba. Nisam imao velika nadanja da ću biti odabran u ekipu od šest srpskih učesnika – ne samo što sam nedavno završio Arhitektonski fakultet što me je u startu odvojilo od ljudi koji dolaze iz oblasti poput prava i političkih nauka, već i zato što nisam imao jaku pozadinu u nevladinom sektoru. Ipak, ispostavilo se da su moji strahovi neosnovani i jednog hladnog jutra sam se sa ljudima koji su mi tada još uvek bili stranci, sa aerodroma otisnuo u nepoznato.

Četiri zemlje, dvadesetak učesnika. Bosna i Hercegovina, Srbija, Nemačka, Poljska. Na zajedničkom dvonedeljnom putovanju u znak stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, trebalo je da sukobimo naše nacionalne narative o značajnim istorijskim događajima i sagledamo naše različite pozicije o teškim temama iz zajedničkih prošlosti. Družina je bila šarena, različitih profila, interesovanja, jezika i pogleda na stvari – što je sve samo doprinelo izuzetnom kvalitetu ovog programa. Održan je veliki broj predavanja i radionica sa najrazličitijim učesnicima – od istoričara eksperata za usmena svedočanstva preko lokalnih umetnika do svedoka istorijskih tragedija našeg vremena.

Gde sam u svemu tome ja pronašao sebe? Nisam mogao pobeći od profesionalne deformacije i posmatranja ovog putovanja kroz prizmu arhitekture. Govoreći u širokom smislu, arhitektura je nauka koja se bavi prostorom i načinima na koji ljudi interaguju sa njim i u okviru njega. U uslovima ovog programa, najkorisnije je primenjivati znanja koja se nalaze na raskršću arhitekture i društvenih nauka – sociologije, istorije, antropologije, političkih nauka itd. Tema mog diplomskog rada na arhitekturi je baš i istraživala ta raskršća, što je bio glavni razlog za moje prijavljivanje na program. Smatrao sam da će moja perspektiva, iz struke koja se često percipira kao hermetička i pomalo autistična, doprineti novim sagledavanjima starih problema.

Kada pričamo o odnosu istorije i arhitekture, postoji mnogo tema koje se mogu pokrenuti. U nekim slučajevima ta veza je jasna i očigledna – veliki je broj istorijskih spomenika i obeležja podignutih da bi se obeležio značajni događaj iz prošlosti. Sa druge strane, neki tragovi su mnogo suptilniji i zahtevaju pažljivo iščitavanje i kontekstualizaciju da bi nam odali svoje tajne. Za ilustraciju navešću uporedan primer dva posećena groblja – ritualne prostore na kojima održavamo sećanje na naše mrtve, a posredno i značajne događaje koji su obeleženi stradanjima.

U sklopu naše posete obišli smo nemačko vojno groblje u Magdeburgu, gde su sahranjeni nemački vojnici iz Prvog svetskog rata. Kako nacija koja je izgubila rat obeležava mesta poslednjeg počivanja svojih vojnika? Simbolika pobede ne dolazi u obzir. Da li su, kao u Magdeburgu, dovoljne skromne kamene ploče, rasute po livadi, sa šturim podacima: ime, čin, godina smrti? Šta se želelo postići takvim minimalizmom? Celo groblje se nalazi u jednom gotovo parkovskom ambijentu – sistem sahranjivanja kao na srpskim grobljima koja su strogo isparcelisana tamo ne postoji. Lako možete naći cvetni grob na samoj sredini puste livade, a da se u senci čempresa uz aleju nalaze kolumbarijumi sa desetinama urni, iza kojih se nalazi živa ograda i monumentalna porodična grobnica kakve industrijske porodice iz devetnaestog veka, sa slomljenim stubom koji označava prekid muške loze. Možda je nekada to groblje bilo mesto hodočašća i prisećanja, lečenja starih rana i sporazumevanja sa sopstvenim gubicima; ali danas su vojni grobovi urasli u plitku travu, toliko da više ni grobari ne mogu da ih nađu. Zaboravljanjem žrtava, zaboravljamo i ono za šta su one položile svoje živote, skrajnute u parkove na periferiji gradova.

Kasnije u toku putovanja, obišli smo i Memorijalni kompleks Potočari, gde su sahranjeni stradali u genocidu izvršenom 1995. godine. Ma koliko da je poseta bila teška i mučna za sve nas, nametnula su se neka druga pitanja. Kako obeležiti mesto nečega toliko monstruoznog, kada ono nadilazi sposobnost normalnog razumevanja? Kako oprostoriti pamćenje? Kako uopšte pamtiti? Groblje u Potočarima je specifično, jer se u njemu sahranjuju samo stopostotno identifikovani ostaci, koji su potvrđeni DNK analizom sa bliskom rodbinom žrtve. Budući da su tela premeštana iz jedne masovne grobnice u drugu, često se dešava da se telima zametao trag – a svaka slučajno pogrešno interpretirana sudbina daje municiju ljudima koji u takvim greškama nalaze dokaze da se zločin nikada nije dogodio. Zato svaki put kada se podigne još jedan spomenik i sahrani još jedna žrtva, pomalo se približimo istini o tom događaju i još se jasnije ocrtavaju konture te tragedije. Svaki grob je po jedna zatvorena priča, čist beli nišan šturih podataka: ime, godina rođenja, godina smrti. Mezar rasut na padinama srebreničkih brda, tiha bela matrica užasa. Kada smo suočeni sa neumitnim maršom grobova ili hiljadama brižljivo ugraviranih imena, ne smemo dozvoliti da apstrahujemo kolektivnu tragediju iz prostog zbira pojedinačnih tragedija.

Učešće na programu 14/14 Experience je bilo izuzetno značajno za mene. Proširio sam svoje vidike u pravcima za koje nikada ne bih očekivao, stekao mnogo prijatelja i naučio stvari o kojima nisam ni sanjao. Smatram da je dragoceno za svaku osobu da proživi jedno ovakvo iskustvo, bez obzira na to da li je redovni učesnik seminara i radionica ili odlazi prvi put – vrednosti o kojima se radi su univerzalno ljudske, a ne uskostručne.

Matija Zlatanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Show Buttons
Hide Buttons