U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Esej: Iskustvo 14/14

Ovaj program mi je pružio zaista široka znanja iz oblasti društvenih, političkih nauka, međunarodnog prava, ljudskih prava i nekih bitnih delova istorije. Izbor učesnika tj. izbor zemalja u ovom programu nije slučajan. Moram priznati da po prvi put sam se susreo sa takvom strukturom učesnika koja podrazumeva preispitivanje različitih istorijskih istina i zabluda u različitim periodima istorije. Ono što se dogodilo između 14. godine XX veka i rekao bih kraja tog istog veka kao i početka ovog veka jeste ono što je pokojni istoričar Erik Hobsbaum nazivao “kratkim vekom“. Kao tema za ovaj seminar su izabraani trenuci koji su obeležili ovakav “kratak vek“ i shodno tome, tako su birani i učesnici. Ono što se dogodilo između Nemačke i Poljske 1939. kad je počeo II svetski rat i ono što se dogodilo u Sarajevu 1914. kao i širom bivše Jugoslavije 1991-1995 svakako ima paralelu. Upravo tu paralelu i taj istorijski pretres su pravili učesnici ovog programa, među kojima sam bio i ja. Upravo zbog tog istorijskog pretresa meni je bilo neverovatno drago što sam bio deo ovog programa.

Ovaj odabir zemalja – Bosna, Srbija, Poljska i Nemačka je na mene ostavio poseban utisak i može da se sagleda iz mnogo uglova. Ako bih u ovom eseju analizirao svaki ugao i sve ove događaje koje su obeležili “kratak vek“ a ključne su za odnose između već pomenutih država, bojim se da ne bi bilo kraja mom pisanju. Zato bih se usredsredio na odnose Srbije i Bosne, ali i čitavog regiona tzv. Zapadnog Balkana i sve ove događaje iz devedesetih koje su menjale bitno konstelaciju odnosa u regionu. Ono što je mene podstaklo najviše da pišem o ovom delu programa jeste bila naša poseta Srebrenici. To je bila moja prva poseta Memorijalnom kompleksu u Srebrenici koji je mnogo više od grobnice za ubijene civile i memorijalnog kompleksa. Priznajem da sam se fascinirao ali da su mi osećanja bila pomešana. Pre samog puta iz Sarajeva za Srebrenicu sam se uopšte pitao da li nam je to potrebno s obzirom na to da nije baš prijatno ići na mesto na kojem je izvršen zločin. Bilo je itekako potrebno. To je bio moj zaključak nakon sati razmišljanja posle obilaska Srebrenice. Najprostije rečeno, smatrao sam da je najbolje otići tamo gde je najmanje prijatno zbog toga da se istina sazna sa terena. I to što uopšte nije prijatno fizički biti u Srebrenici i to cenim i smatram da nigde na svetu na takvim mestima ne treba da bude prijatno. Kao neko ko jeste deo srpskog naroda ne mogu da se osećam krivim niti smatram da je za to potreban nekakav sistem kolektivne krivice koji je donekle zaživeo u Nemačkoj posle II Svetskog rata kao društveni konstrukt. Ono što smatram jeste da se tu zaista dogodio genocid i da su oni koji su direktno i indirektno krivi za njega itekako dobro znali šta rade. Tu nije bilo nikakvog “nehata“ u pogledu kršenja običaja ratovanja. Apsolutno sam pri stavu da je itekakvih zločina bilo i sa jedne i sa druge strane. No ta analiza ostaje za UN-ove pravosudne organe.

U okviru ovog programa, dakle u skoro dve nedelje uspeli smo da vidimo Sarajevo, Magdeburg, Berlin, Mostar ali najdublji utisak mi je svakako ostavio Kompleks u Potočarima. Zato mislim da mi je to jedan od ključnih događaja u ovoj godini i da to smatram kao veliko iskustvo. Lično bilo mi je izuzetno drago što smo tamo bili sa Bošnjacima koji su mogli da podele sa nama emocije i sve relevatne činjenice. To deljenje činjenica, podataka, iskustava među mladim ljudima smatram ključnim za bottom-up podizanje ovog regiona u svakom smislu. Ono što bih ubrojao u veštine koje sam poprilično izvežbao tokom ovog programa a uže rečeno u poseti ovom Kompleksu jeste javni nastup. Imao sam prilike da dam intervju za nemačku televiziju WDR gde sam odgovarao na i neka nezgodna i škakljiva pitanja. Intervju se na inicijativu novinara ove nemačke televizije napravio u sred tog Memorijalnog Kompleksa. Sa tim intervjuom koji je trajao oko 10 minuta sam dobio jedno veliko iskustvo. Integracija čitavog regiona u EU ali i u Severoatlantski savez ne samo da bi sprečio da se ikad dogodi to što se dogodilo devedesetih nego i može obezbediti ekonomski prosperitet za čitave buduće generacije. Ovakve stvari, ovakvi programi su jako dobri, velik sam pristalica toga da se učetvuje u što više takvih programa jer se tu saznaju fakti ‘’iz prve ruke’’.Naravno, izdvojio sam ovu posetu jer ću je svakako pamtiti. Bili smo i na drugim takođe važnim istorijskim mestima koje u ovom eseju nisam hteo da opisujem. Moj glavni zaključak jeste da je kultura sećanja ono što je najbitnije ako pričamo o pomirenju u bilo kom delu sveta.

Politička društva ne trebaju samo da priznaju jedna druge, da priznaju svoje granice, legitimnu vlast,  stanovništvo i postojanje već i da priznaju sve ono što je relevantno za njihov odnos a desilo se u prošlosti. Primer Poljske i Nemačke nam je svakako služio kao primer što se na Balkanu nije još do kraja završilo.

Vukašin Mihailović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Show Buttons
Hide Buttons