U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Esej Iskustvo 14/14

Koliko težak zadatak predstavlja proces pomirenje u regionu? Posle gotovo dve decenije od završetka sukoba na ovim prostorima još uvek smo u procesu traženja odgovora na bezbroj pitanja. Da li je nužno da politika nastavi da bude ta koja će dominantno diktirati formiranje mišljenja? Podele nastale u svim segmentima društva svakako neće nestati samo političkim odlukama, a sam proces pomirenja zahteva mnogo kompleksniji i širi krug društvene uključenosti i međunarodne saradnje. Nameće se pitanje, ko su pojedinci ili institucije koje bi vodile putem pozitivnog traženja istine i trajnog mira, te time pomoći ne samo žrtvama ratova, već i onima koji ostaju kao indirektne žrtve bolne istorije naših naroda i Evrope u celini.

Tokom septembra bila sam deo programa zajedno sa još dvadesetak mladih aktivista iz Poljske, Nemačke, Bosne i Hercegovine i Srbije. Za teme program je imao mnoge (stogodišnjicu Velikog rata, II Svetski rat, trenutne političke prilike u Svetu, ratove na prostoru bivše Jugoslavije ali i mnoge druge) i sasvim sigurno samo jedan cilj: pomirenje na Balkanu, u Evropi i Svetu. Nekolicinom radionica, debata, istorijskih osvrta potkrepljenih empirijskim dokazima kao i posetom memorijalnih lokaliteta, imala sam prilike da stvorimo kompletniju sliku bliske i dalje istorije, čiji smo neposredni deo i mi sami. Bilo je tu kako žustrijih debata i sukoba mišljenja, tako i ličnih potresnih priča. Sve zajedno dovelo nas je do uzajamne empatije i želje da iskustva koja su za nama posmatramo mnogo šire, a sve sa stavom da mladi aktivist najbolje i najbrže mogu prevazići probleme bliske ratne prošlosti i time pripreme budućnost u kojoj će živeti jedni sa drugima, jedni pored drugih i jedni za druge.

Celokupni proces oporavljanja i pomirenja svakako nije jednostavan. Okrenimo se samo potresnim holokaust stradanjima i ličnim nesrećama koje su ih pratile. Činjenica je da se sa generacijama koje slede bol i patnja umanjuju, što je svakako bio slučaj kako sa I, tako i sa II Svetskim ratom. Navedimo i ulogu države kao jednu od isto tako važne u čitavom procesu oporavka. Pravi primer jeste saradnja i stav u pravcu pomirenja koji je Nemačka zauzela po samom završetku II Svetskog rata. Tokom posete Berlinu (koja je bila jedna od aktivnosti programa) ne može se, a ne primetiti da je jedan znatan deo istorijskih obeležja posvećen sećanju na najbrojnije žrtve rata – jevrejima. Čini mi se da se time težilo zauzimanju stava pokajanja, i da je sama nemačka zajednica imala to kao dug i sredstvo kojim će ako ne potpuno, bar delom načiniti korak u pravcu pomirenja. Procesi nalik ovome nikako nisu jednostavni, ali su zasigurno ostvarljivi, evidentno imajući u vidu Evropu posle II Svetkog rata.  Kompleksnost perioda ozdravljenja uključuje vreme, međusobnu saradnju svim segmenata društva, prihvatanje pojma rata kao istorijske činjenicu koja je za nama, iz koje ćemo najviše naučiti, i nikako je ne koristiti kao sredstvo mržnje. Poslednje, ali nikako najmanje važno, ne dozvoliti da simboli poput viktimizacije i kolektivnih stradanja zažive u budućnosti u tolikoj meri da oslikavaju rat na teret puta ozdravljenja i pomirenja.

~

Upravo na tom putu ozdravljenja nalazi se moja zemlja i zemlje bivše Jugoslavije. U većoj ili manjoj meri uključene su sve, Srbija, BiH, Hrvatska, Slovenija i Makedonija. U većoj ili manjoj meri uključeni smo svi, država, njene institucije, građani, nevladin sektor, međunarodne organizacije, ali pre svega mladi. Daleko najveću ulogu predstavlja aktivizam onih čije vreme dolazi, i sam pojam mira izgradiće se samo ako ga probudimo u onima koji ostaju za nama.

“Nije dovoljno samo govoriti o miru – čovek mora verovati u njega. I nije dovoljno samo verovati u njega – čovek mora raditi za njega.“ Elenor Ruzvelt

~

Sarajevo, kažu duša Balkana. U okviru programa u ovom prekrasnom gradu proveli smo nedelju dana. Pre rata se govorilo da je Sarajevo grad koji predstavlja duh čitave Jugoslavije, riznicu Balkana i drugi po veličini grad u tadašnjoj Jugoslaviji posle Beograda. Danas, oko dve decenije nakon završetka sukoba živi neko drugačije Sarajevo, Sarajevo koje je čini mi se devedesetih godina prošlog veka najviše pretrpelo i najviše se izmenilo. Promenom statistički podataka drugačije postaje puno toga. Statistika navodi da je 1991 Sarajevo brojalo preko pola miliona stanovnika, sa okolnim opštinama možda i više, i da se ta brojka smanjila za oko 160 000, čiji deo predstavljaju nastradali, ali i prognana i raseljena lica. Obeležja razaranja, bolni memorijalni spomenici i oštećene građevine koje i dalje pričaju priču stradanja ovog nekada multietničkog grada česta su u Sarajevu. Dečiji park i Srebrenice ostavljaju nemo i skamenjeno. U mah probude osećaj tuge, u mah pošalju poruku da se tako nešto nikada ne ponovi. Osećanja su pomešana, ali i subjektivna ponaročito kada govori glas žrtve, viktimizacija i targetiranje krivca je neizbežno. Oni sa kojima smo imali prilike da se susretnemo tokom programa, bili to očevici, žrtve ili samo neposredni posmatrači ratnog stradanja navode da se grad naizgled oporavlja i nastavlja u novom poprilično drugačijem pravcu. Značajnu ulogu u procesu reizgradnje imala su strana ulaganja, Evropska Unija, ali i zemlje istoka. Danas dvadesetak godina posle rata Sarajevo postaje čini mi se grad mlade energije i promena koje nosi 21. vek. Sa druge strane toliko puta opisani i opevani  sarajevski duh i dalje živi, i njega čine ljudi. Sarajlije su ljudi posenog duha, zato se “strpi bolan i popi na miru kafu“. Grad u kome se jednostavno moraš opustiti, grad preteča Jugoslovenskog rock’n’rolla, dobre hrane, najlepših baklava i srdačnih jarana.

Rekli su o Sarajevu:

O Sarajevu kao gradu se može pričati danima i noćima. Ali ako me pitate da li je veća sreća roditi se u Sarajevu, Jerusalimu, Bejrutu ili San Francisku, San Dijegu ili Stokholmu, ne pitajte me, ja to stvarno ne znam.“  Nele Karajlić o Sarajevu na brdovitom Balkanu.

“Znam da je nakon rata nekada teže negoli u ratu, da je neprijatelj podmukliji da čoveku, posle tolikog napora da bi se preživelo, dođe da se opusti. Ali vi to ne možete. Jer je ime Sarajeva danas svetlost i nada. Nada da hrabrost i tolerancija mogu pobediti.“ Kénizé Mourad, književnica

~

Sa uverenjem da ratne sukobe ne izazivaju emocije, religija ili možda međunarodska mržnja već politika i pojedinci koji stoje iza nje,  i da je uloga, teret i zadatak svih nas da proces oporavka učinimo snažno delotvorinim u pravcu mira i međusobne saradnje. Želja ka promeni sveta na bolje polazi od nas samih. Pojam mira ne predstavlja mogućnost već obavezu i cilj svih nas ka kome moramo težiti svakoga dana, sata i trenutka, dajući primer jedni drugima, regionu, ali i Svetu da su stvari koje nas spajaju puno snažnije i daleko bitnije od onih koje su nas razdvojile i dovele do sukoba.

Jelena Ilić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Show Buttons
Hide Buttons