U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Emina Krkusic

 

Emina Krkušić

PLAN PRAKTIČNE POLITIKE

EMINA KRKUŠIĆ, Novi Pazar

Braniteljka manjinskih prava u Srbiji

Svesni činjenice pogrešnog percepiranja pritvora, kao mere izuzetne prirode koja treba da obezbedi prisustvo okrivljenog i nesmatano vođenje krivičnog postupka, kao i položaja i tretmana lica kojima je određena mera pritvora u Republici Srbiji, govorću opširnije o tome. Prekomerna upotreba mere pritvora predstavlja ozbiljan problem u centralno-istočnoj Evropi. Praksa pritvaranja u većini zemalja u regionu je po svemu sudeći suprotna praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava, ali i drugim međunarodnim standardima koji se odnose na ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava lica lišenih slobode. Među ove zemlje možemo bez ikakave sumnje ubrojati i Republiku Srbiju.

Predmet ovog plana je položaj pritvorenika u Republici Srbiji. Pre svega, želim da ukažem na pogrešno shvatanje mere pritvora od strane društva i to tako što isto meru pritvora doživaljava i sprovodi kao kaznu. To je naročito moguće zaključiti na osnovu brojnih pokazatelja, u koje ubrajamo medije, većinski stav javnog mnjenja, izjave vodećih političkih ličnosti, ali i praksu pravosudnih organa, rad advokata, i što je najvažnije, na osnovu tretmana lica kojima je određena mera pritvora.

Cilj ovog plana je da se što je moguće više, a gledajući odnos de facto poštovanih sa jedne strane, i sa druge strane zajemčenih prava pritvorenih lica prikaže položaj pritvorenika u Republici Srbiji.

Kada analiziramo problemetiku položaja pritvorenika u Republici Srbiji, neophodno je ukazati prvo na osnovna pravila o postupanju sa pritvorenicima i njihovim pravima i dužnostima, koja su propisana zakonom i kao takva istima zajemčena i zagarantovana.

Pravila postupanja sa pritvorenicima (čl.217-223 ZKP-a) imaju za svoju s jedne strane, zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta okrivljenih koji su u pritvoru, koji iako nije kazna ipak, kao i svako lišenje slobode, podrazumeva i niz deprivacija u odnosu na lica koja se u njemu nalaze, dok sa druge strane, tim pravilima omogućava se efektivno ostvarenje svrhe pritvora, te se tako sprečavaju raznovrsne moguće zloupotrebe.

Pozitivni propisi koji se bave ovim pitanjem su svakako Krivični Zakonik, Zakon o krivičnom postupku i Zakon o izvršenju krivičnih sankcija.

Međutim, čitajući kako domaće tako i uporedne, a i međunarodne dokumunte, sa jedne stane, i različite izveštaje i dokumenta određenih organizacija, sa druge strane, naišla sam na ogromnu kontradiktornost u poštovanju zakonskih odredaba i garancija.

Iako se teorijski, pravilima o postupanju sa pritvorenicima efektivno ostvaruje svrha pritvora, u praksi nailazimo na drugačije podatke. Naime, prva i osnovna stvar koja mi para oči je izvršenje mere pritvora u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija. Činjenica je da se pritvorena lica smeštaju u posebna odeljenja zavoda, organizovana kao odeljenja zatoreniog tipa, odvojeno od osuđenih. Takođe, prilikom smeštaja pritvorenika vodi se računa o ranijoj osuđivanosti, zdravstvenom stanju, ličnim sklonostima, vrsti krivičnog dela koje se pritvoreniku stavlja na teret i sl. Takođe, odvojeno se smeštaju i lica koja su zajednički učestvovala u izvršenju krivičnog dela. Po pravilu, u istoj prostoriji neće biti pritvorena i lica koja su na izdržavanju krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Činjenica je da se Srbija susreće sa ogromnim problemom preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija. Postavljam pitanje da li je to posledica masovno korišćene mere pritvora ili pak posledica oštre kaznene politike koja dovodi do toga da imamo mnoštvo osuđenika ili je pak zaista stopa kriminaliteta ogromna? Tim pitanjima se neću baviti, ali ono što je sigurno je da aktuelna reforma pravosuđa tokom 2011. godine nije dovela do efikasnijeg rada sudova u tzv. pritvorskim predmetima. Prisutno je mišljenje da se mere pritvora olako izriču i da su neprimereno dugog trajanja. Zaštitinik građana ističe da okolnosti koje prate izvršenje mere pritvora često predstavljaju svojevrsnu kaznu pre osude. Pritvorske jedinice u zatvorima u Srbiji su nedovoljne za smeštaj postojećeg broja pritvorenika u skladu sa važećim propisima i standardima. U pritvoru je oko 3000 lica, a kapacitet pritvorskih jedinica je za manje od 2000 lica.

Sa druge strane rečeno je da se pritvorena lica smeštaju odvojeno od lica koja su na izdržavanju kazne zatvora. Naravno, od svakog pravila postoje izuzetci. No, taj se izuzetak mora iskoreniti. Prevashodno iz razloga što se mora praviti distinkcija između pritvorenih i osuđenih lica, obzirom da boravak u istoj prostoriji dovodi u nepovoljan položaj pritvorena lica, i na njih, iz mnoštva bio-psiho-socijalnih razloga, negativno utiče.

Druga stvar kojoj treba posvetiti ogromnu pažnju jeste svakako Ustavom i Zakonom zagarantovano pravo na poštovanje ličnosti i dostojanstva svakog lica, a u odnosu na pritvorenika istima se ova prava ne smeju kršiti. Ustav Srbije u čl.28. proklamuje da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, te da je svako nasilje i iznuđivanje iskaza zabranjeno Praksa pokazuje nešto drugačije stanje.

Kada su u pitanju ograničenja koja se mogu primenjivati prema pritvorenicima, zakon eksplicitno propisuje u kojim slučajevima se ista mogu preduzeti. Naime, reč je o pokušaju bekstva, zatim u slučaju podstrekavanja drugih lica da unište, sakriju, falsifikuju ili izmene dokaze ili tragove krivičnog dela, kao i u slučaju uticaja na svedoke, saučesnike, prikrivače. Pre svega, definitivno ćemo se složiti da se mera pritvora masovno izriče, čak i onda kada ista nije potrebna, a pozivajući se na opasnost od uticaja na svedoke, kojih u većini slučajeva, ni nema, što za posledicu ima neosnovano lišenje slobode lica, što svakako predstavlja grubo kršenje prava na život i slobodu svakog ljudskog bića. Vrlo diskutabilno pitanje, a u praksi osnovano, da li se određena ograničenja koja se primenjuju prema pritvorenim licima, primenjuju isključivo iz zakonom propisanih razloga, ili su pak ista slobodna volja nadređenih u ustanovama u kojima se izvršava mera pritvora?

Kada govorimo o pravima pritvorenika, nesporno je propisano da isti imaju pravo na neprekidni noćni odmor svakog dana u trajanju od najmanje osam časova. Da li se to pravo može efektivno ostvariti, obzirom da većina pritvorenika nema svoj krevet, već spava na dušecima, tzv kockama!? Ja mislim da ne! Uostalom, pristuna pojava kreveta postavljenih na tri sprata obesmišljava ideju o zasebnom ležaju.

Takođe, zakonom je propisano da prostorije u kojima su pritvorenici smešteni moraju biti toliko prostrane da na svakog pritvorenika dođe najmanje osam kubnih metara i četiri kvadratna metra prostora. Da li je u uslovima enormne prenaseljenosti pritvorskih jedinica zaista ova prava i standarde moguće ostvariti? Praksa pokazuje drugačije stanje. Naime, postoje slučajevi da je desetak pritvorenika smešteno u pritvorskoj prostoriji od 25m2, ili trojica u prostoriji od 8m2, ili dvojica u prostoriji od 5m2, što znači da na jednog pritvorenika dolazi oko 2,5m2, odnosno manje od zakonom predviđenog minimum.

Iako je zakonom propisano da pritvorenici imaju pravo na smeštaj koji odgovara savremenim higijenskim uslovima i mesnim klimatskim uslovima, da prostorije u kojima su smešteni pritvorenici moraju biti čiste, suve i zagrejane, opremljene primerenim sanitarnim uređajima i sredstvima za ličnu higijenu, prostorije u kojima su smešteni pritvorenici uglavnom ne ispunjavaju napred navedene uslove. Prostorije su većinom ruinirane, uglavnom nekrečene, zagrejanost velikog broja prostorija je nezadovoljavajuća, primetna je vlaga, uočljiva je česta pojava u mokrim čvorovima, voda stalno curi iz slavina koje se nalaze u toaletima, pa se u prostorijama oseća memla.

Zakonom je propisano da prostorije u kojima su smešteni pritvorenici moraju biti provetrene i dovoljno osvetljene, kako prirodnim, tako i veštačkim svetlom koje omogućuje čitanje i rad bez smetnji za vid. Međutim, u mnogima ne postoji neposredan dotok svežeg vazduha i prirodne svetlosti. To je pre svega slučaj sa pritvorskom jedinicom u Okružnom zatvoru u Beogradu u kojoj je prosečno smešteno oko 1300 pritvorenika (oko 50% ukupnog broja pritvorenika u Srbiji), u kojoj pritvorske prostorije uopšte nemaju prozore, a svež vazduh i prirodno svetlo isključivo dopiru kroz rešetke zajedničkog hodnika.

Iako po važećim propisima pritvorenici imaju pravo da svakog dana izvan zatvorenih prostorija borave najmanje dva sata, uobičajeno je da im se navedeno omogućuje ispod sat vremena dnevno. Postojeća šetališta uglavnom nemaju adekvatne nadstrešice, podobne za zaštitu od atmosferskih padavina.

Posebnu pažnju posvećujem pritvorenicama, odnosno, licima ženskog pola. Naime, česta je situacija da je u pritvorskoj jedinici zatvora samo jedna žena, ili ako ih je više da shodno nalogu suda, u interesu postupka, moraju biti razdvojene, pa su tokom izvršenja mere pritvora praktično u usamljenju, odnosno izolaciji. Navedeno znatno otežava njihov položaj i krši njihova prava. Šta raditi sa drugom kategorijom lica koja su posebno osetljive osobe? Prevashodno mislim na osobe sa invaliditetom koje uglavnom nemaju smeštaj koji odgovara njihovim potrebama. U pritvorskim jedinicam nedostaju rampe, vrata su preuska za prolaz kolica1. Takođe, ne pruža im se potrebna pomoć. U većini slučajeva prema njima se postupa nehumano i nečovečno, zaista, u svakom smislu te reči diskriminišuće.

Nesporno je da si brojni aspekti položaja pritvorenika u Srbiji u velikoj meri neprimereni, protivni pozitivnim propisima i međunarodnim standardima, što može predstavljati nečovečno, ponižavajuće i degradirajuće postupanje

Srbija je u odgovoru na Upitnik ko­misije EU (odgovor na pitanje 70 u sekciji Politički kriterijumi) odogovorila da “je pritvor admi­nistrativna mera koja se primenjuje kako bi se osiguralo nesmetano vođenje krivičnog postupka, i to samo ukoliko se cilj ne može postići drugim sredstvima, koja u manjoj meri ograničavaju Ustavom zagarantovana prava. Suština ovog pravnog rešenja jeste da se pritvor koristi kao deo postupka, a ne kao kaznena mera, što je u skladu sa principima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; Paktom o građanskimi političkim pravima i Univerzalnom dekla­racijom o ljudskim pravima“.Ovakav odgovor nije u skladu sa praksom sudova na teritoriji Republike Srbije.

U okviru Strategije za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u Zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji od 2010. do 2015. Godine, donete su mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka koje između ostalog propisuju da je cilj svođenje izricanje mere pritvora na najmanju meru

Razlog za donošenje strategije je taj što je na svetskom nivou, od 1980. godine do danas, prisutan stalni porast broja lica lišenih slobode (lica zadržanih u pretkrivičnom postupku, pritvorenih tokom krivičnog postupka, osuđenih na kaznu zatvora u krivičnom i prekršajnom postupku i lica prema kojima su određene mere bezbednosti povezane sa lišenjem slobode). Za razliku od država sa drugih kontinenata, evropske zemlje su se odlikovale relativno niskom stopom zatvaranja (izraženom odnosom broja zatvorenih lica prema ukupnom broju građana određene države). Međutim, poslednjih godina se i u Evropi uočava trend povećanja te stope i porast zatvorske populacije, uz postepeno ujednačenje stope zatvaranja među različitim zemljama Evrope.

Ovakva nepovoljna kretanja su prisutna i u Republici Srbiji od 1991. godine. Od tada postoji stalni porast broja lica lišenih slobode i povećanje stope zatvaranja, čemu najviše doprinosi izricanje kazni zatvora do šest meseci. To ima za posledicu preopterećenost penalnih institucija, odnosno dovodi u pitanje funkcionisanje zatvorskog sistema i mogućnosti optimalnog ostvarivanja prava lica lišenih slobode. Sa druge strane, zbog ograničenih smeštajnih kapaciteta zavodskih institucija druga osuđena lica čekaju na izvršenje izrečenih kazni zatvora, čime se obesmišljavaju napori policije i pravosudnih organa za efikasno otkrivanje i suđenje učiniocima krivičnih dela i povećava mogućnost da nastupi zastarelost izvršenja izrečenih kazni.

Dakle, ostvarenje cilja Strategije bi poboljšalo položaj pritvorenika i omogućio bi bolje ostvarivanje njihovih prava. Dalje, došlo bi do humanizacije izvršenja krivičnih sankcija i do potpunije primene međunarodnih standarda. Zatim, ono što smatram lično ključnim, je da bi došlo do uspostavljanja povratne veze kojom se prati uspešnost primene krivičnog zakonodavstva u postupku izvršenja krivičnih sankcija, a sve to u cilju korigovanja kaznene politike sudova i osnovnih kriminalno-političkih opredeljanja, a sa druge strane ostvarenje ovog osnovnog cilja ni na koji način ne sme da dovede u pitanje zaštitu osnovnih sloboda i ljudskih prava, drugih osnovnih društvenih vrednosti i opštu svrhu propisivanja, izricanja i izvršenja krivičnih sankcija.

Takođe, lično smatram da bi od velike važnosti bilo uvođenje jedne posebne vrste Ombudsmana, zatvorskog ombudsmana. Smatram da bi jedna takva parlamentarna i nezavisna institucija vršila nadzor nad zakonitošću izvršenja krivičnoprocesne mere pritvora a u krajnjoj liniji i nad zakonitošću izvršenja kazne zatvora. Smatram da bi postojanje jedne ovakve institucije bilo od velike važnosti sa aspekta obezbeđenja i zaštite prava i sloboda lica koja su na osnovu zakona za određeno vreme lišena slobode. Tek sa formiranjem zatvorskog ombudsmana smatram da sva prava koja su licima lišenim slobode, kako pozitivnim tako i međunardnim propisima, a implementiranim u domaćim, garantovana, mogu i de facto biti realizovana.

Na kraju mogu zaključiti da učestalo određivanje pritvora predstavlja jedan od ključnih razloga preopterećenosti zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. O tome govori i podatak da se od ukupne zatvorske popu­lacije oko 35% njih nalazi u pritvoru. U postojećim uslovima to znači da u Srbiji ima više od 3.500 pritvorenih osoba, što Srbiju stavlja na mesto broj jedan u Evropi po broju pritvorenih građana.

U isto vreme, mera pritvora je pretvorena u kaznenu meru, jer se u velikom broju postupaka protiv građana u prvostepenom postupku dodeli zatvorska kazna u trajanju vremena provede­nog u pritvoru. Time je ova mera obesmišljena.

Takođe dolazimo do zaključka da je stanje pritvorskih jedinica u Srbiji posebno loše. Broj ljudi kojima je određena mera pritvora daleko premašuje kapacitete smeštajnih jedinica pritvora.

Sasvim je sigurno da je stanje ljudskih prava u pritvorima daleko gore nego u delovima zatvora gde su smeštena osuđe­na lica. Porast broja lica lišenih slobode i preopterećenost smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u kojima se izvršavaju kazne lišenja slobode i sprovodi mera pritvora prema okrivljenom posledice su složenih političkih i ekonomskih procesa koji nikada ne zavise isključivo od kretanja samog kriminaliteta, već od potpuno različitih faktora. Njihov uticaj je posebno izražen u Republici Srbiji, budući da se poslednjih nekoliko godina ne zapaža značajnije uvećanje broja punoletnih građana izvršilaca krivičnih dela, niti intenzivniji porast i bitnije promene u strukturi osuđenih lica u odnosu na krivična dela, koji bi se mogli dovesti u vezu sa naglim porastom zatvorske populacije. Svi, napred navedeni zaključci čine grupu sistemskih problema koji su posledica rada i ne­mara celokupnog državnog aparata.

LITERATURA

  • Škulić M. (2011). Krivično procesno pravo. Beograd: Pravni fakultet Univeziteta u Beogradu

  • Stojanović Z. (2009). Krivično pravo opšti deo. Beograd: Pravna knjiga

  • Strategija za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji u periodu od 2010. do 2015. godine, (“Sl. glasnik RS”, br.53/2010)

  • Pravilnik o kućnom redu za primenu mere pritvora (“Sl. glasnik RS”, br.35/99)

  • Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. (2012) Zatvorski sistem u Srbiji. Beograd

  • Beogradski centar za ljudska prava. (2011). Ljudska prava u Srbiji 2011, pravo, praksa i međunarodni standardi ljudsskih prava. Beograd

  • Zaštitinik građana. (2012). Redovan godišnji izveštaj zaštitinika građana za 2011.godinu. Beograd

  • Krivični zakonik (“Sl.glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 121/2012, 104/2013 I 108/2014)

  • Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br.72/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014)

  • Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (“Sl. glasnik RS”, br.55/2014)

1

Show Buttons
Hide Buttons