U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Enver Aliu

 

Enver Aliu

Predlog praktične politike.

Ponekad se realiteti koji nisu sasvim identični nazivaju politikom ili političkim. U većini stranih jezika to je teško zapaziti pošto se za sve te realitete koristi jedan termin – politika. Međutim u engleskom jeziku postoji čak tri različite reči koje se prevode kao politika. To su polity, politics i policy. U osnovi radi se o razlikovanju forme, procesa i sadržaja.

Polity označava politički poredak neke zajednice (politički sistem) odnosno njen institucionalni i normativni sklop. Polity je dakle okvir u kome se odvija politika kao proces i kao kompleks konkretnog odlučivanja. Polity je zapravo reč bliska ili čak identična srpskoj – državno uređenje.

U rečnicima engleskog jezika nailazi se uglavnom na razlikovaje pojmova politics i policy, dok se reč polity ne podvodi pod pojam srpske reči politika već češće pod izraz državno uređenje. Stoga nije pogrešno oba značenja sublimirati i zamisliti ih kao jedinstvenu sferu, i nazvati ih jednostavno politics. Za razliku od ovoga reč policy ima izraženije specifičnosti i lakše je napraviti razliku u odnosu na politics. U nekim drugim tekstovima o politici se pominju samo termini politics i policy kao različiti modaliteti jednog pojma politika.

Politics predstavlja sam politički proces, nastajanje, izražavanje, sukob i razrešenje ali i posredovanje interesa u jednoj zajednici. U oblast – politics spadaju klasični politički koncepti kao što su moć, konsenzus, legitimnost itd.

Termin policy označava politiku kao aktivnost konkretnog odlučivanja u svim oblastima javnog života. Reč je o materijalnoj ili sadržajnoj strani politike, tj. o pretpostavkama, sadržaju i posledicama javnog odlučivanja. U centru pažnje su, dakle, način sprovođenja javnih aktivnosti, rešavanje problema i instrumenti. Stoga policy obuhvata prvenstveno funkcionalnu stranu politike.

Pomenuta disperzija pojma politike odražava i evoluciju moderne nauke o politici od prevashodnog istraživanja normi i institucija (polity), preko političkog procesa (politics) do ispitivanja mehanizama konkretnog odlučivanja (policy). Poznato je da u srpskom jeziku ovakve dinstikcije ne postoje. Kod nas se nauka o politici i dalje prevenstveno bavi političkim idejama i institucijama (politics), a znatno manje političkim procesima i instrumenitma političkog odlučivanja.

Otuda treba ukazati na neophodnost i potrebu funkcionalnog i sadržajnog izučavanja politike (policy), odnosno politike u smislu profesionalne delatnosti čiji je osnovni predmet interesovanja donošenje odluka kojim se nastoje rešiti konkretni problemi u nekom društvu.

Međutim, da ne bi dolazilo do terminološke konfuzije trebalo bi se usaglasiti kako označiti u srpskom jeziku ovaj sadržajni deo politike (policy). Ukoliko se i ovaj termin bude prevodio jednostavno kao politika, neće biti jasno kada se misli o politici kao procesu (politics), a kada o politici kao sadržaju i odlučivanju (policy). Vrlo često uz reč policy stoji reči public (javna). Tako, jedna opcija 2 prevođenja engleskog termina policy odnosno (public policy) na srpski jezik bila bi “javna politika”. Ovim bi bilo moguće ustanoviti razliku jer bi se relacija politics-policy u srpskom jeziku mogla prevesti kao politika-javna politika. Međutim, izraz javna politika u srpskom jeziku opet može da izazove izvesnu nejasnoću. Mnogima će ovo izgledati kao pleonazam jer bi politika trebalo da je po svojoj prirodi i suštini javna. Tako bi se moglo zaključiti da ako postoji javna politika, kakva je onda politika koja nije javna, a koja pre ili kasnije postaje javna ukoliko se sprovodi ili u suprotnom nije politika. Stoga i ovaj termin bez dodatnog objašnjenja ne bi postigao dovoljnu preciznost u dinstikciju pojmova, istina srodnih, ali ipak specifičnih i različitih. Stoga je opravdano englesku reč policy odnosno sadržajni aspekt politike prevoditi izrazom praktična politika.

Analiza praktičnih politika (pojam i vrste)

Pošto su ustanovljene bitne odredbe analize i praktične politike može se precizno i sistematski utvrditi šta je analiza praktične politike. I ne samo to! Može se utvrditi i šta ona zapravo predstavlja i koja joj je svrha odnosno namena. Analiza pretpostavlja rastavljanje neke pojave na njegove sastavne delove koji se potom proučavaju kako bi se shvatila konačno posmatrana pojava u celini. Stoga analiza praktične politike upućuje da se jedna politika rastavlja na više elemenata, odnosno faza koje se potom detaljno obrađuju i izučavaju. Ključno pitanje je koji su sastavni elementi, odnosno iz koliko i kojih faza se sastoji jedna praktična politika. Do ovog odgovora se može doći logičkim i metodološkim rasuđivanjem. Ovaj proces može početi utvrđivanjem, šta se sve može saznati analizom praktične politike? Jednostavno, a opet dovoljno široko objašnjenje da obuhvati ceo opseg saznanja do kojih se može dao je Tomas Daj u svojoj knjizi Razumevanje praktične politike. Po ovom autoru analizom praktične politike se može saznati šta vlada radi, zašto radi to što radi i kakve posledice to proizvodi.23 Drugim rečima analizom praktične politike mogu se saznati: 1) njen sadržaj 2) uzroci njenog nastanka i misija koju treba da obavi i 3) posledice koje su proizašle sprovođenjem politike.

Na osnovu ova tri saznajna polja, a poznavanjem opštih karakteristika jednog političkog sistema i mehanizma donošenja odluka mogu se utvrditi moguće faze postojanja ili ciklusa jedne javne politike. Po političkoj teoriji politički sistem može da se tretira kao struktura koja apsorbuje informacije o problemima iz okruženja (u ovom slučaju to je celokupno društvo) i koja na osnovu toga proizvodi odgovor (politiku) koja bi trebalo da reguliše probleme. Društvena zajednica Slika 3, politički sistem i okruženje Na osnovu ovog uprošćenog modela moguće je utvrditi nekoliko faza u ciklusu praktične politike. Prvo, podsticaj za nastajanje konkretne politike je upravo problem koji treba rešiti donošenjem praktične poltike. Drugo, pošto je problem prepoznat, određen i definisan, pristupa se izradi mogućih akcija koje mogu da reše problem, odnosno pristupa se kreiranju politike. Treće, nakon što je politika kreirana (odnosno predlog politike) da bi postala zvanična i počela da deluje neophodno je da je zvanične vlasti usvoje. Četvrto, posle usvajanja, počinje implementacija ili sprovođenje politike. I na kraju, peto, da bi se politika opravdala ili opovrgla neophodno je utvrđivanje njenih efekata. Ovaj proces naziva se evaluacija politike. Slikovito ova analitička podela ciklusa praktične politike u savremenoj političkoj nauci predstavljena je na sledećoj grafici:

Vratimo li se na ona bazična pitanja, šta vlada čini, zašto i koje su posledice, možemo zaključiti da ukoliko se želi saznati sadržaj javne politike, da se pre svega analiziraju druga i treća faza (kreiranje i usvajanje politike), ukoliko se žele ustanoviti razlozi nastanka politike ispituje se detaljno faza 1, a ukoliko se žele saznati posledice koje su nastale donetom politikom analiziraju se 4. i 5. faza, odnosno sprovođenje i evaluacija. Na osnovu dosadašnjeg razmatranja i datih određenja analize praktične politike, mogla bi se izvesti sledeća definicija: Analiza praktične politike je postupak – proces saznavanja sadržaja, uzroka tj. determinanti i posledica tekuće, prošle ili potencijalne praktične politike njenim metodološkim raščlanjavanjem na sastavne i logičke elemente. Imajući u vidu ovu definiciju i njene bitne odredbe, lako se mogu ustanoviti različiti tipovi analize praktične politike. Na prvom mestu analiza praktične politike može biti: 1) parcijalna i 2) kompletna. U parcijalnoj analizi istražuje se samo jedno pitanje odnosno faza praktične politike, a u kompletnoj se obuhvata celokupan proces praktične politike. Međutim, mnogo značajnija je podela i razlikovanje deskriptivne (retrospektivne, evaultivne) i prospektivne analize. 10 Deskriptivna analiza 25 opisuje odnosno ukazuje na neku politiku koja sprovedena u prošlosti ili ukazuje na efekte neke nove politike koja se sprovodi ali i koja proizvodi posledice. Na osnovu toga deskriptivna analiza se može razdeliti na dva tipa: retrospektivna kojom se daje opis i interpretacija neke prošle politike (šta se desilo) i evaluativna kojom se ukazuje stepen postignutosti ciljeva i uopšte na efekte koje jedna politika proizvodi. Prospektivna analiza 26 se fokusira na moguće posledice predložene politike. Radi se dakle, o predviđanju rezultata neke politike pre nego što se ona usvoji odnosno pre nego što počne da proizvodi efekte. I ova analiza može da se razloži na dve vrste: predikativna – ukazuje na projekciju budućeg stanja koje će rezultirati usvajanjem određene politike, preskriptivna – nudi predlog akcija odnosno politiku koje bi trebalo preduzeti kako bi se postigao očekivani rezultat. Dakle, preskriptivna analiza, za razliku od ostalih ovde navedenih tipova sadrži prikaz rezultata analize ali i kreiranje predloga. Realno ovi različiti tipovi analize su često isprepletani i međusobno dopunjujući ali i neophodni. Deskriptivna analiza je često uključena u prospektivnu. Da bi se, na primer, kreirao predlog neke nove politike i predvidele posledice neophodno je dobro proanalizirati i razumeti prošlu. Ključne tačke prospektivne analize praktične politike su: identifikacija i verifikacija problema, kvantitativno i kvalitativno poređenje alternativa koje mogu da reše problem i sklop ovih informacija u formatu koje kreator odnosno donosilac politike može da iskoristi prilikom odlučivanja. Analiza praktične politike I na kraju, treba ukazati na završni rezultat ili produkt analize praktične politike. Termin analiza praktične politike ne ukazuje samo na proces analize već i na proizvod, odnosno product.

Ko odlučuje o čemu će biti odlučivano?

Od neaktuealizovanog problema do političkog diskursa Prvi potez u analizi praktične politike jeste utvrđivanje društvenog problema koji će određenom praktičnom politikom nastojati da se reši. Ovo ukazuje na potrebu dovoljno preciznog određenja problema i njegove manifestacije. Drugim rečima, neophodno je uviđanje pouzdanih indikatora koji pokazuju da problem zaista postoji i koji će služiti za kasniju evaluaciju politike. Društveni problem se može označiti kao neko stanje ili uslovi u društvu koje deo zajednice ocenjuje kao nepoželjne. Društveni problemi mogu da se pojave kao relativno trivijalni i lako utvrdivi. Ako za neki nepoželjni odnos ili situaciju u društvu postoji saglasnost najvećeg dela zajednice, onda nije teško taj problem definisati i uputiti ga ka donosicima politike. Za probleme kao što su kriminal, korupcija, zagađena životna sredina i sl. postoji konsenzus. Međutim, pored ovih postoje i mnogo složenije situacije kada deo zajednice neki odnos ili situaciju ocenjuje kao problem dok drugi deo isto to ne vidi kao problem ili čak doživljava kao korisno. Ako grupa tinejdžera pušta glasno muziku u parku, oni to ne vide kao problem, ali neke druge grupe ljudi mogu to doživeti i oceniti kao nepoželjno i nepodnošljivo. Još jedna karakteristika društvenih problema je da su oni uvek brojni i da je nemoguće sve probleme rešavati istovremeno. Ti problemi različite prirode i različito viđeni od društvenih grupa nisu za sve od istog značaja i prioriteta. Ovim se dolazi do jednog ključnog pitanja. Ko ima mogućnost i moć da određeni odnos ili situaciju u društvu označi kao problem i kao takvog skrene pažnju javnosti i kreatora politike. Ili ko je taj ko iz velikog broja društvenih problema odlučuje koji će biti “poslati” u javni diskurs, dok neki drugi ostaju za javnost i političke upravljače neprimećeni i kao takvi nevidljivi.33 U objašnjavanju ovoga, može da posluži model koji se sastoji od dva elementa: javnost (javno mnenje) i vladina politika. Neka važna pitanja su kako se formira javno mnenje. Kako se (i da li se) od mišljenja pojedinaca agregira javno mišljenje, odnosno mnjenje. A odmah potom sledi još jedno veoma važno pitanje koje je predmet velikih filozofskih rasprava u klasičnoj politikološkoj literaturi o demokratiji: koliki je nezavistan uticaj javnog mnenja na praktične politike? Ova dilema se može postaviti i kao pitanje: da li javno mnenje oblikuje mišljenje političke elite (donosioci odluka) ili politička elita oblikuje javno mnjenje? Znameniti američki politikolog Valdimer Orlando Key, Jr. je u svojoj knjizi – Javno mnenje i američka demokratija, napisao: “Vlast, kao što vidimo, pokušava da oblikuje javno mnenje kako bi bili podržani programi i politike koje nudi.”34 Mogu se naći argumetni da politika oblikuje javno mnjenje više nego što javno mnjenje oblikuje politike. Jedan razlog je što o brojnim političkim pitanjima sa kojima se suočavaju političari, relativno mali broj ljudi ima mišljenje. Drugo, javno mnjenje je prilično nestalno. Ono se može menjati u vrlo kratkom periodu u vidu odgovora ili reakcije na neke nove događaje ili vesti prejudicirane mišljenjima lidera. I na kraju, lideri nemaju jasnu percepciju i viđenje mišljenja mase ljudi. Većina informacija koje donosioci politike saznaju, dobijaju se od drugih elita – novinari, vođe interesnih grupa, i druge uticajne osobe, ali ne i ostali građani. Sva tri opisana elementa mogu se označiti kao efekat ili uticaj politike ili prirode političkog na javno mnjenje. Veoma važnu ulogu u procesu komunikacije javne sfere i sfere donosioca političkih odluka imaju mediji. Idealnotipski mediji bi trebalo da su reprezenti i agregat javnog mišljenja. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da mediji zapravo često govore javnosti šta je njeno mišljenje, oblikujući ga tako prema svojim uverenjima. Donosioci politika, mogu delovati kako bi odgovorili na izveštaje u medijima ili mišljenja uticajnih ljudi iz medija smatrajući da deluju u skladu sa voljom javnosti. Ovoj situaciji može doprineti i priroda okruženja i komunikacije političara. Pojedinci iz naroda veoma retko imaju priliku da razgovaraju sa političarima. Većina informacija koje političar saznaje iz svog okruženja, dobijena su od elite (novinari, zastupnici velikih interesnih grupa, donatori ili lični prijatelji koji uglavnom imaju slične stavove). Stoga nije neobično što političari uvek smatraju da njihovi stavovi i programi imaju masovnu podršku. Pored medija, javno mnenje o nekom problemu može da se ustanovi i drugim načinima, kao što su ankete i referendum. Na prvi pogled čini se da su ovo instrumenti koji realno mogu da predstave realno, istinsko javno mišljenje. Međutim, ovaj način saznavanja i utvrđivanja javnog mnjenja ima dosta nedostataka, pa tako mediji ostaju najznačajniji kanal komunikacije javne sfere i sfere donosioca političkih odluka. Nedostatak ankete je u tome što se njom ustanovljava neko mišljenje kreirano na osnovu postavljenih pitanja anketiranih, a da mnogi nikad pre toga o tom pitanju nisu razmišljali. U takvim situacijama ljudi daju nasumične odgovore koji možda i ne bi bili isti, kada bi imali više vremena da o tome razmisle. Tako ove ankete produkuju zaključke koji često nisu validni. Pored toga, javno mnenje je relativno nestabilno, što se može utvrditi postavljanjem istih pitanja nekoliko dana kasnije, pri čemu se mnogi ni ne sećaju prethodnog odgovora. Na kraju, moguće je održati referendum kako bi se ustanovilo mišljenje javnosti, međutim ovo je veoma ograničen instrument, jer se može sprovesti samo kada se radi o krupnim pitanjima na koja uglavnom može da se odgovori sa da ili ne. U analizi javne politike kojoj je cilj objašnjavanje uzroka nastanka politike, važno je saznati kakvi su i koliki interesi elite u vezi problema koje određena politika nastoji da reši. Shodno tome, važno pitanje je da li su preference elita više i direktno zastupljene u donetoj politici od preferenci mase ljudi.

Show Buttons
Hide Buttons