U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Jelena Golubović

 

Jelena Golubović

JESMO LI SVI JEDNAKI?

Pre mesec dana započela sam svoje učešće u programu „Branitelji i braniteljke manjinskih prava u Srbiji“, u organizaciji Omladinskog odbora za obrazovanje. Program traje tri meseca i obuhvata niz aktivnosti. Jedna od aktivnost koju smo imali, bila je studijska poseta Somboru od 30. juna do 5. jula, gde smo imali niz predavanja i poseta institucijama.

U Somboru sam boravila sa još 19 studenata i studentkinja pravnih fakultat širom Srbije i mladih pravnika i pravnica. Dani su bili tematski podeljeni i svaki dan je bila organizovana poseta nekoj instituciji, nakon čega smo imali predavanja na određenu temu.Od nečega smo morali početi, pa je uvodno predavanje bilo rezervisano za priču o ljudskim pravima i manjinskim pravima u teoriji. Posle su se teme o položaju i pravima određenih manjina samo ređale – prava Roma, prava žena, prava LGBT populacije, ljudska prava u sukobima osvrćući se na dešavanja devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije (po oceni svih učesnika najzanimljivije predavanje, ako ikada budete imali priliku obavezno poslušajte Dušana Jovanovića, nećete pogrešiti). Što se tiče poseta, obilazili smo institucije u kojima smo mogli da dobijemo odgovore na pitanje „Kako zaštita prava manjina funkcioniše u praksi?“ -Osnovni sud u Somboru, Zaštitnica građana i Gradska većnica, gde smo saznali malo više o Somboru i shvatili da je on izabran za ovu studijsku posetu upravo zbog svog interkulturalnog karaktera, jer prema poslednjem popisu u Somboru živi 21 nacionalna manjina.Članovi Gradskog veća su kroz primere iz svakodnevnog života ipak pokazali da je zajednički život u interkulturalnoj sredini itekako moguć. Alinije se ova poseta svela samo na učenje. Svako veče smo imali i forum teatar, radionicu gde je naša (ne)kreativnost dolazila do izražaja, a zabava je bila zagarantovana.

Osnovno pitanje koje se protezalo tokom posete Somboru bilo je „Da li smo zaista svi jednaki?“ Pored toga što su osnovna ljudska i manjinska prava garantovana Ustavom Republike Srbije, najvišim pravnim aktom jedne države, ipak smo došli do zaključka da se prave velike razlike između manjina i „većine“. Skrećem pažnju na primer iz prakse, za koji verujem da mnogi i ne znaju, a samo je jedan od vidova rušenja znaka jednakosti. Zbog nepostojanja sudskih tumača za neki od jezika nacionalnih manjina dolazi do konstantnog odlaganja i odlaganja sudskih postupaka, bez krivice stranaka. Postoji veliki procenat diskriminacije nad nacionalnim manjinama, posebno nad Romima. Nije redak slučaj da se formiraju u školama posebna odeljenja samo za decu romske nacionalne pripadnosti, ili se čak i neke škole etiketiraju kao romske. Ili često pitanje koje se postavlja ženama i danas (u 21.veku!) „Zašto studiraš, kad ćes ionako roditi decu i biti domaćica?“ Pogledajte statistiku koliko žena u Srbiji je na vodećim položajima i biće vam jasno kako se društvo ophodi prema njima. Primera diskriminacije i lošeg položaja manjina ima zaista mnogo. Samo treba da malo pažljivije pogledamo oko sebe i videćemo, a i shvatićemo da smo i mi bar jednom u životu bili diskriminator, svesno ili nesvesno.

Molba svih predavača i organizatora je bila jedna – da se sutra, kada budemo advokati, sudije ili nosioci bilo koje druge javne funkcije, prema svima ophodimo kao prema ljudima, da ne gledamo koje su boje, veroispovesti, seksualne orijentacije, pola, da li su osobe sa invaliditetom ili ne.

Poseta Somboru bila je samo početak programa, a sada mi, mladi, stupamo na scenu. Jedna od aktivnosti koja nam sleduje jeste vršnjačka edukacija. Tu bi trebalo da prenesemo stečena znanja našim vršnjacima, kako studentima tako i srednjoškolcima. Aktivno učešće mladih ljudi u društvu može da doprinese razvijanju svesti o značaju poštovanja ljudskih prava i borbi protiv njihovog kršenja. Bolje je da to čuješ od nekoga ko je tvog uzrasta nego od profesora ili starijih dok ti u glavi odzvanja misao „Jao opet ovi nesto pametuju…“

Ako su nekoga tema i primeri pokrenuli na razmišljanje, a nadam se da jesu, Omladinski odbor za obrazovanje raspisao je konkurs za drugu generaciju „Branitelji i braniteljke manjinskih prava u Srbiji“. Prijavite se, nećete ništa izgubiti, a steći ćete mnogo toga. Hajde zajedno da delimo znanje i da učinimo Srbiju boljom državom za život.

Potrebne informacije mogu se naći na sajtu Omladinskog odbora za obrazovanje (http://ooo.org.rs/)

 

 

                                                                                         Jelena Golubović, učesnica prve generacije

                                                                                       „Branitelji i braniteljke manjinskih prava u Srbiji“ i

                                                                             studentkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

PLAN PRAKTIČNE POLITIKE – ŽENE I EPIDURAL

Žene, iako većinsko stanovništvo, u Srbiji zapravo predstavljaju manjinu. Patrijarhalno društvo se godinama poigrava njihovim pravima, ugnjetava ih i diskriminiše. Mali je procenat žena koje se nalaze na nekim vodećim funkcijama, s obzirom na to da naše društvo kao glavnu ulogu žene vidi ulogu majke. Međutim, to nije problem samo Srbije, već i svetski problem. Prečesto se na ulici čuje da su žene sebične, jer prvenstveno hoće da izgrade karijeru, pa tek onda da osnuju porodicu. Ljudi su u zabludi jer misle da jedna žena ne može da bude dobra majka i žena i da istovremeno ima izgrađenu karijeru. Kao veliki krivac zbog bele kuge vide se žene, upravo zbog te njihove takozvane sebičnosti. Ne postavlja se pitanje šta su država i društvo uradili da bi se ženama olakšao proces trudnoće i porođaja. Osim ekonomske pomoći koja bi trebala da se pruži trudnicama, besplatna epiduralna anestezija bi im umnogome olakšala ionako bolan porođaj.

OPIS PROBLEMA

Mnogo puta se u dnevnoj štampi nailazilo na naslove poput „Dobila otkaz jer hoće da rađa“. Na razgovoru za posao se neretko čuje i pitanje da li kandidatkinja ima porodicu, kada planira da rađa decu i ostala neprikladna pitanja. Kandidatkinja ima pravo da ne odgovori na to pitanje, ali neće dobiti posao jer je poslodavcu lakše da zaposli nekog ko već ima porodicu, po mogućstvu odraslu decu, pa neće nepredviđeno odsustvovati sa posla. Iako je ovo veliki ekonomski problem, zajednička nepravda koja pogadja zaposlene i nezaposlene žene jeste uskraćivanje prava na epiduralnu anesteziju.

Svi znamo da je porođaj jedan veoma bolan proces. Upravo zbog toga je napravljena epiduralna anestezija, da bi se porođaj olakšao ženama. U Srbiji, veoma mali broj trudnica/budućih majki ima tu sreću da se porodi pod dejstvom epiduralne anestezije. To su najčešće žene koje se porađaju u Beogradu, u određenim ginekološko-akušerskim klinikama, i žene koje poznaju nekoga u ginekološko-akušerskim klinikama širom Srbije.

U nekim klinikama u Beogradu epiduralna anestezija se ne naplaćuje, dovoljno je da buduća mama izrazi želju da bi volela da se porodi pod dejstvom epidurala. Pitanje je koliko je zapravo to istina u praksi. U drugim se ta usluga naplaćuje, dok je treće ne poznaju uopšte.

U privatnim klinikam je transparentna cena porođaja više od dve hiljade evra košta porođaj, od trenutka vašeg ulaska u porodilište do izlaska. U tu cenu uračunate su sledeće usluge: sve potrebne procedure u porodilištu, neophodne stvari za novorođenče, neophodne stvari za buduću mamu/porodilju, hrana, epiduralna anestezija, vakcine i skrining, potrebna terapija, obavezna dva bolnička dana. Vaše je „samo“ da se porodite. Posete su omogućene zavisno od stanja pacijentkinje.

Državne bolnice ne poznaju neke od pogodnosti privatnih klinika. Posete su u tačno određeno vreme, sve što je potrebno za novorođenče i porodilju se donosi od kuće, pre prijema u porodilište se obavlja bezbroj pregleda i analiza od kojih se neke naplaćuju, a procedura prijema nije uvek najjasnije određena.

U vezi s ovim problemom javlja se još jedan, a to je mali broj doktora specijalista anesteziologa, što se javlja kao opravdanje zašto mnoge klinike naplaćuju ili uopšte nemaju opciju porađanja pod dejstvom anestezije. Problem malog broja doktora specijalista anesteziologa će biti vidljiv tek za neko vreme, s obzirom na to da je dana 12. oktobra 2015. godine počeo da se primenjuje Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Tim zakonom je najavljeno da će biti otpušteno oko tri hiljade ljudi zaposlenih u zdravstvu, pretežno nemedicinsko osoblje, ali ne ograničavajući se samo na njih. Što znači da će, ionako mali broj doktora specijalista anesteziologa biti još manji.

REŠENJE PROBLEMA

Dva osnovna zakona uređuju ovu oblast.

Pre svega, Zakon o pravima pacijenata (Službeni glasnik RS, br.45/2013), u članu 28 pod nazivom Pravo na olakšavanje patnji i bola navodi da “Pacijent ima pravo na najviši nivo olakšavanja patnje i bola, saglasno opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim principima, što podrazumeva terapiju bola i humano palijativno zbrinjavanje.

Generalno, problem u Srbiji predstavlja to što se anestezija samo za operacije ne naplaćuje. Postoji pravna praznina, nije regulisano zakonom da li je besplatno ili ne, pa se zakon tumači onako kako nekima odgovara. Ostavlja se trudnicama i ženama koje hoće da abortiraju da same odluče da li će da trpe bol ili ne, što je potpuno besmisleno i kontradiktorno sa članom 28 Zakona o pravima pacijenata.

Trebalo bi, pre svega, potpuno reformisati zdravstveni sistem u Srbiji. Međutim, to je dugotrajan i politički proces, i dok čekamo da se zdravstvo reformiše, porodiće se i abortiraće mnogo žena.

Kao lakše rešenje pronalazi se izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju. Prema članu 22 Zakona o zdravstvenom osiguranju (Službeni glasnik RS, br. 107/2005, 109/2005-isp., 57/2011, 110/2012-odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014 i 126/2014-odluka US), osiguranicima se, između ostalog, smatraju i žene u vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja. Što dalje implicira na to da je ženama koje spadaju u ovu zakonsku kategoriju, omogućeno sve što pokriva Republički fond za zdravstveno osiguranje. To znači da bi sve žene, bez obzira da li imaju para da dodatno plate epiduralnu anesteziju ili ne, gde se porađaju i da li imaju neku vezu, trebalo da imaju pravo na besplatnu epiduralnu anesteziju, što praktikuje i nekoliko ginekološko-akušerskih klinika u Beogradu. Naravno, izbor je na budućim majkama hoće li se poroditi pod dejstvom epiduralne anestezije.

Pored ova dva zakona, Ustav Republike Srbije (Službeni glasnik RS, br. 98/2006) u članu 66 pod nazivom Posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, stav 2 navodi “majci se pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja”.

Ako već Zakon i Ustav garantuju ženama zaštitu u fazi planiranja porodice, zašto onda to neke institucije zanemaruju, i ponašaju se suprotno svemu navedenom?

Osim ovih predloga, trebalo bi efikasnije kazniti poslodavce koji diskriminišu žene koje imaju želju da zasnuju porodicu. Onda ne bi bilo „sebičnih” žena koje samo o karijeri misle, a problem koji Srbija ima i o kom se toliko priča, bela kuga, bi se mogao lako rešiti.

Jelena Golubović

Show Buttons
Hide Buttons