U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Mića Cvetković

 

Miša Cvetković

https://www.youtube.com/watch?v=Xw8c1i0ypqc

 

Plan praktične politike o ljudskim i manjiskim pravima

Sama reč ljudska prava upućuje na koncept koji je ustanovljen na ideji da ljudska bića imaju univerzalna prirodna prava ili status, nezavisno od pravne jurisdikcije ili drugih određenih faktora kao što su pol i državljanstvo. Polazeći od toga da su ljudska i manjinska prava temelj svake demokratske zajednice, i opredeljujući se za demokratiju, mir, toleranciju, poštovanje ljudskih prava, vladavinu prava i socijalnu pravdu, svaka država mora da utemelji osnovne principe ljudskih prava. Danas je naš akcenat bačen na problem ljudi sa invaliditetom.

Postoje različite definicije invaliditeta, ali u kratkim crtama invaliditet se definiše kao stanje koji proizilazi iz gubitka sposobnosti da se izvrše očekivane ili socijalno difinisane aktivnosti socijalnih uloga u jednom dužem vremenskom periodu, zbog hronične bolesti ili nekog oštećenja. Prema savremenim shvatanjima definicija invalidnog lica je osoba koja značajno ili potpuno nema sposobnost nekih delova tela, vida, sluha, lakomotornih radnji ili ima intelektualnu insuficijenciju. Izraz „osobe sa invaliditetom“ označava osobe sa hendikepom, tj. osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.

Pre nego što izdefinišemo konkretne probleme koji otežavaju život ljudima sa invaliditetom, potebno je da se navede da su ova lica znatno diskriminisana zbog svoje nemogućnosti da se usklade sa svakodnevnim životom i “normalnim” funkcionisanjem zajednice. Izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na invalidnosti ili razlozima u vezi sa njom;

Postoji nekoliko zakona koja se striktno baziraju na zaštiti prava ljudi sa invaliditetom:

1. Zakon o zabrani diskriminacije po osnovu invalidnosti, posebni slučajevi diskriminacije osoba sa invaliditetom, postupak zaštite osoba izloženih diskriminaciji i mere koje se preduzimaju radi podsticanja ravnopravnosti i socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom.

Ovaj zakon zasniva se na načelima:

  • zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom;

  • poštovanja ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom;

  • uključenosti osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi;

  • uključenosti osoba sa invaliditetom u sve procese u kojima se odlučuje o njihovim pravima i obavezama;

  • jednakih prava i obaveza.

2. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom

Ovim zakonom uređuju se podsticaji za zapošljavanje radi stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada; procena radnih sposobnosti; profesionalna rehabilitacija; obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom; uslovi za osnivanje i obavljanje delatnosti preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i drugih posebnih oblika zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom; druga pitanja od značaja za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Ovaj zakon zasniva se na načelima:

  • poštovanja ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom;

  • uključenosti osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi – u skladu sa profesionalnim sposobnostima;

  • podsticanja zaposlenosti osoba sa invaliditetom na odgovarajućim radnim mestima i u odgovarajućim uslovima rada;

  • zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom, u skladu sa zakonom;

  • jednakih prava i obaveza;

  • rodne ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.

Najgori problem današnjice je da se ovi zakoni veoma retko primenjuju, barem u zemljama usporenog razvoja. U Srbiji živi između 700.000 i 800.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta koje su najčesće diskriminisane u radu i zapošljavanju, kao i zdravstvenoj zaštiti, pokazao je monitoring prava osoba sa invaliditetom u Srbiji. Prosečna starost osoba sa invaliditetom je 67 godina a u ukupnoj populaciji tih osoba, pokazuju zvanične statistike, veće je učešće žena (58,2%). Prema vrsti problema, najveći procenat je onih koji imaju probleme sa hodom a najmanje je osoba koje imaju probleme u komunikaciji. Pokazano je da je iskustvo isključenja u korišćenju zdravstvenih usluga i rehabilitacije zbog nepristupačnosti ili restriktivnih kriterijuma doživelo 45% ispitanika, diskriminaciju 28% a nepoštovanje različitosti osetilo je 43%. Kod prava na medicinska pomagala i rehabilitaciju osobe sa invaliditetom suočavaju se sa problemom nemogućnosti odlaska na banjsko lečenje zbog restriktivnih zakonskih odredbi ali i teškoćama kod ostvarivanja prava na ortopedska pomagala zbog komplikovanih procedura. Osobe sa invaliditetom koje su bile uključene u monitoring ukazale su i na nepristupačnost zdravstvenih usluga, neprilagođenost dijagnostičke i terapijske opreme, kao i sanitetskog prevoza. U domenu obrazovanja, ukazano je na veliki problem neprilagođenosti udžbenika osobama sa invaliditetom.

„Kažu da je izrada udžbenika na Brajevom pismu jako skupa, a da se izrada audio-udzbenika ne preporučuje zbog straha od kršenja autorskih prava i kopiranja diskova – takvim izgovorima se diskriminišu učenici“. Procenjeno je da je veliki problem i pristupačnost školama i fakultetima, kao i prevoz do njih. Ukazano je i na nedostatak tumača za znakovni jezik, na koje učenici imaju pravo, kao i na diskriminatornu praksu pri upisu u neke srednje škole i činjenicu da često ne postoji alternativa specijalnom obrazovanju, što krši princip slobode izbora. Pokazano je da većina osoba sa invaliditetom siromašna, da je veliki problem socijalna zaštita, da samo 500 slepih i slabovidih osoba u Srbiji ima posao. Kod rada i zapošljavanja 35% ispitanika doživelo je kršenje principa inkluzije, učestvovanja i pristupačnosti, pri čemu je najčešće reč o problemima nemogućnosti zaposlenja, neprilagođenosti radnog mesta i uslova rada i nedostatku servisa podrške na radnom mestu. Istovremeno je 30% doživelo diskriminaciju na radnom mestu ili u pristupu tržištu rada, što se uglavnom ogleda kroz odnos sa kolegama i nerazumevanje od strane poslodavca. U domenu socijalne zaštite, gotovo 72% ispitanika navelo je da nema pristup usluzi podrške, 42% je reklo da nema mogućnost da utiče na donošenje odluke i izbor usluge koju će dobiti, kao ni na njen kvalitet i obim, pa je usled toga ugrožen i princip dostojanstva, na šta je ukazalo 28% ispitanika. Istaknuto je i da iznosi za tuđu negu i pomoć nisu dovoljni da se obezbedi usluga koja treba osobama sa invaliditetom, već se ta sredstva najčešće koriste kao sredstvo za puko preživaljavanje. Kod korisnika koji su naveli da nemaju pristup potrebnim socijalnim uslugama najčešće je kao razlog navedeno da u zajednici nisu dovoljno razvijene usluge za samostalan život. Tamo gde te usluge postoje, ne pokrivaju potrebe većeg broja korisnika i nemaju održivo finansiranje. Istaknuto je i da su osobe sa invaliditetom smeštene u ustanovama u najvećoj meri lišene samostalnosti u odlučivanju kao jednog od ključnih principa ljudskih prava. Kada je reč o pristupačnosti, navedeni su problemi nepristupačnosti stambenih zgrada, zgrada od javnog interesa, saobraćajnica i javnih površina i prevoza. Više od 20 organizacija osoba sa invaliditetom je sarađivalo u pripremi izveštaja u kojem su i intervjui sa osobama sa invaliditeom koje govore o svojim problemima.

Kako pomoći osobama sa invaliditetom:

1. Pronalaženje poslova koje mogu da obavljaju osobe sa invaliditetom

  • Da se počne sa nekom određenom osobom sa invaliditetom i potom se traži posao koji odgovara njegovim ili njenim sposobnostima i uslovima rada,

  • Da se počne od uslova koje treba ispunjavati za neki određeni posao, i potom tražiti odgovarajuću osobu sa invaliditetom koja bi to radila.

  • Prema zakonskim obavezama vezane za to da poslodavac mora da zaposli odgovarajuću kvotu osoba sa invaliditetom, i potom je potrebno istražiti koje bi poslove osobe sa invaliditetom mogle da rade u tom preduzeću.

  • Trebalo bi početi od poslodavca koji pokazuje dobru volju da zaposli osobe sa invaliditetom, ali koji nema nikakav određeni posao na umu, a potom je potrebno istražiti koje bi poslove osobe sa invaliditetom mogle da rade u tom preduzeću.

2. Da se donese zakonska obaveza da udžbenici za osobe sa invaliditetom budu besplatne ili da im se smanji cena

4. Za osobe koje imaju probleme sa hodom a žive u zgradama bez liftova potrebno je omogućiti alternativni smeštaj.

5. Omogućavanje da osobe sa invaliditetom pristup kvalitetnijim, pristupačnijim pomagalima koja su im neophadna za normalno funkcjonisanje.

Show Buttons
Hide Buttons