U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Milica Bibić

 

Milica Bibić

NODASTACI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA I POZITIVNA REŠENJA ZA USPEŠNU PRIMENU U PRAKSI

Inkluzija podrazumeva pravo sve dece na obrazovanje, počev od predškolskog uzrasta, do visokog obrazovanja. Ona obuhvata:

1.Decu sa smetnjama u razvoju

2.Decu sa invaliditetom

3.Decu iz marginalizovanih grupa

4.Darovitu decu

Kao ideja inkluzija je ušla u Zakon o obrazovanju još 2009.god. međutim, njen ulazak u sve nivoe obrazovanja sporo teče. Uzroci su nedovoljna edukacija nastavnika, neopremljene škole, nepripremljeni roditelji za novine, nerazvijena svest o pravu na različitost. Nasuprot pozitivnom stavu teoretičara i psihologa prema ovoj ideji navedene relevantne činjenice mogu da dovedu do suprotnog efekta od cilja programa inkluzije. Određeni pomaci napravljeni su u Zakonu o izmenama i dopuna zakona o osnovama sistema obrazovanja, no i pored toga stanje u praksi ostaje neporomenjeno. Pozitivna zakonska rešenja i koncizno navođenje prava korisnika inkluzivnog obrazovanja, pre svega, zbog drugačijeg stanja na terenu ostaju neostvarena u meri u kojoj su neophodna.

Pored Ustava i zakona, pravilnika, kao unutrašnjih izvora prava koji se bave ovim pitanjem, brojni su i međunarodni dokumenti u kojima se štiti ovo pravo: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Konvencija UN o pravima deteta, Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom. Dakle, pažnja usmerena problemima invalida, nacionalnih manjina u ovom kontekstu, na planu dokumenata je aktivna. Problem nastaje u ekonomski nerazvijenim zemljama gde je finansijski nemoguće izvesti ovu ideju na kvalitetan način. Upravo zbog navedenog ,,kvaliteta“ sprovođenja postavlja se pitanje svrhe programa.

Prvenstvno, dolazimo do zaključka da zakonodavna vlast u Srbiji, Narodna skupština, pri sastavljanju Zakon o obrazovanju nije vodila računa o realnosti i veličini ovog problema ili nije dobila tačne informacije od nadležnih insitiucija u kojoj meri su škole nepsremne za reformu ovog tipa. Sprovođenje ove mere podrazumeva da smo kreirali „školu po meri deteta“, omogućili svoj deci dostizanje njihovih punih potencijala, prilagodili školske programe detetovim individualnim potrebama, kreirali tolerantno, demokratsko društvo bazirano na poštovanju ljudskih prava i poštovanju različitosti. Dete sa razvojnim teškoćama treba da uključujemo u obrazovni sistem bez pokušaja da ga „popravimo“ i prilagodimo sistemu i zbog toga je neophodno sistem prilagoditi korisnicima ovog ljudskog prava. Cilj inkluzije je promeni školu, a ne karakteristike deteta.

Da bi smo sproveli ovu humanu ideju potrebno je mnogo rada, truda a to je mnogo više od ideje. Najpre, celokupno društvo u kome živimo ne ulaže dovoljno da bi inkluzija ušla na ,,velika vrata“ u naš sistem obrazovanja. Školama treba napraviti prilaze kako bi deca sa invaliditetom mogla da dođu i da se nesmetano kreću po školskim prostorijama, to nije naivan poduhvat. Neophodno je da se škole opeme savremenim nastavnim sredstvima, kako bi nastava bila očiglednija. Uticanje na svest ljudi da bi inkluzija bila široko prihvaćena je zanemareno. Celo društvo bi trebalo da se uključi u sprovodjenje ove ideje, umesto da se servira prosvetnim radnicima novina i da se prepuste sopstvenom umeću da je svako sprovede kako zna i ume. Nesebična saradnja sa defektolozima, bez obzira na rad nastavnika bi dobro dosla.

Ukoliko država nije spremna na takav poduhvat treba se vratiti korak u nazad i sačekati momenat pogodan za naprednije sisteme školstva. Dakle, ostati pri ranijem rešenju a deci sa problemima u razvoju posvetiti pažnju u specijalnim školama. Nasuprot tome, ukoliko se u skorije vreme, o ovom problemu ne bude iskreno, javno govorilo i radilo na njegovom otklanjanju najviše štete bi mogli imati oni zbog kojih je ova mera i preduzeta.

Svako treba da se zamisli kako može dati svoj doprinos da inkluzija ne ostane samo ideja jednog vremena, već da se čvrsto i uspešno ugradi u naš obrazovni sistem.

Show Buttons
Hide Buttons