Krajem prošle godine, 2012, posetio sam seminar pod nazivom „Omladinski Ambasadori Pomirenja“. Cilj seminara bio je, da se uz pomoć mladih ljudi, prenese poruka narodu Balkana da treba da se konačno prestane sa međusobnom mržnjom. Ja sam kao učesnik ovog seminara postao Ambasador pomirenja, i imam „zadatak“ da prenesem svoja iskustva i znanja na druge zarad stabilizacije regiona.
Više informacija o organizatoru i samom projektu na https://iea.rs/
Ono što je meni i ranije jasno padalo u oči jeste jedno masovno kršenje ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije u periodu od početka raspada Jugoslavije pa do danas. Naime, ne postoji ni jedan oružani sukob u kome se nečija prava ne krše. Tako smo bili svedoci brojnih strašnih scena poput paljenja kuća pa i čitavih sela, masovnih ubistava, genocida, rušenja crkava i drugih religijskih obeležja… Ovoj listi teško je odrediti kraj. Postavlja se pitanje šta nakon svega toga? Istoriju, na žalost, ne možemo izmeniti. Takođe ne možemo ni vratiti preko 100 000 stradalih u tim sukobima. Jasno je da tolika tuga i toliki bol ne mogu tek tako da se nadomeste. Jasno je i da godine života u prognanstvu ne mogu da se nadomeste lako. Ali niko i nije rekao da će proces pomirenja naroda sa Balkana biti lak. Ono što je bitno jeste to da je nama taj proces neophodan kako bi smo dostigli standard nekih zapadnih država i kako bi smo svi jednog dana bili znatno srećniji i kako bi brinuli o nekim stvarima koje su daleko manje strašne od nekog novog sukoba.
Sa stanovištva ljudskih prava pre svega treba poraditi na bezbednosti, da se spreče dalja stradanja. Ja lično smatram da je ovo posao za države kao i za međunarodnu zajednicu u onim delovima u kojima ona ima faktičku vlast. Na tom polju potrebno je suzbiti govor mržnje i stvoriti sistem u kome svaki agresor mora da odgovara za svoja dela. Ni jedna institucija ne sme popustiti ni najmanje pred huliganima i agresorima!
Paralelno sa ovim sprečavanjem nastajanja „novih rana“ treba početi sa aktivnim lečenjem starih rana. Ovo se može postići na brojne načine i ni jedan način ne treba zanemariti. Porušena i oštećena imovina treba da se vrati u pređašnje stanje. Ovo nikako ne bi bio lak posao. Trebalo bi prvo popisati svu imovinu, utvrditi sa sigurnošću koje je to pređašnje stanje i zatim početi sa obnovama. Vraćanje imovine bi svakako smirilo tenzije. Za ovakav postupak bi bilo potrebno doneti brojna politička rešenja, a opterećenje budžeta bi bilo ogromno, s toga smatram da bi ovaj postupak dugo trajao ali da je OBAVEZAN. Tamo gde restitucija nije moguća, potrebno je nadoknaditi štetu na drugi način. A imajući u vidu to da se neki ne bi vraćali u mesto iz koga su proterani trebalo bi omogućiti i neki vid drugačije nadoknade. Ako postoji sumnja u Vama o ovome, razmislite samo da je Vama neko oduzeo ili spalio kuću. Zar ne bi bilo divno da Vam je neko sada vrati? Stoji to da je kuća neponovljiva, da vreme provedeno negde drugde ne može da se vrati.. Ali ultimativna pravda ne postoji kad su takve stvari u pitanju, ne možemo sve nadoknaditi, a ovo je svakako dobar korak.
Manje direktna pitanja:
Pored ovih navedenih pitanja, treba krenuti u jednu ozbiljnu sistemsku reformu državnog aparata. Treba učiniti sve što je moguće da građani svih vera, nacionalnosti,… imaju jednaka prava, jednak tretman. Svaki vid kršenja nekog ljudskog prava treba sprečiti. U smislu pomirenja ovo je bitno da se spreči i prema većinskom stanovništvu. Naime, ukoliko vi oštećujete većinsko stanovništvo, veća je šansa da se ono pobuni protiv manjinskog. Dakle, treba jednako postupati prema svima.
Jedno malo dalje pitanje je pitanje ekonomskog stanja u regionu. Ovo pitanje takođe zahteva poseban osvrt iz prostog razloga što glad i nemaština raspiruju svakakva loša dela. Kako stabilizacija bude tekla u pravom smeru tako će i ovo pitanje jednim delom samo da se rešava, i to i jeste jedan od bitnijih razloga za pomirenje i regionalnu saradnju. Zdrava okolina i atmosfera privlače i strane investicije koje su ovde nakon opšteg kolapsa privrede i te kako potrebne.
Za kraj bih napomenuo da je cilj ovog teksta isključivo da podstakne čitaoce na razmišljanje o regionalnom pomirenju i prednostima tog postupka. Ni pod kojim slučajem se ne bih bavio nekim političkim pitanjima i statusnim pitanjima, to je na političarima da reše. Ono što je za nas bitno jeste to da sa susedima moramo sarađivati, i da nam to samo može koristi jednog dana, u suprotnom bićemo poput škorpije i kornjače iz pripovetke, samo ćemo jedni druge sputavati i tako zajedno tonuti.
E sad, predlažem da svako od nas napravi po neki mali doprinos ovom postupku, to je ono što svi mi možemo uraditi i ne mora da košta ama baš ništa. Podržite ovu ideju makar i anonimno, osudite neki zločin svoga naroda, podržite ovaj ili neki drugi tekst svojim komentarom ili „share-om“. Najgore što možete da učinite je ništa!
Izvor: pravnipogledi.blogspot.com
