U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Druga nagrada – Korupcija – Nina Gavrilović

Nina Gavrilović učenica II-b Matematičke gimnazije iz Beograda, za esej KORUPCIJA, dobitnica je druge nagrade literarnog konkursa za učenike i učenice srednjih škola u Srbiji koji je sproveo Institut za evropske poslove, u okviru projekta „Mladi protiv korupcije“, uz podršku Biroa za međunarodnu borbu protiv narkotika i sprovođenje zakona SAD i Ambasade SAD u Beogradu.

KORUPCIJA

Hajde, hajde udahni. Hajde, samo polako. Još jednom. Tako, možeš ti to…

Ali teško je. Gušim se. Osećam kako mi velike ruke obavijaju prste oko vilice, i stežu sve jače i jače. Dotok kiseonika je slab. Pokušavam da se otrgnem, da udahnem, ali džaba.

Više nisam sigurna ni šta vidim. Čekaj šta? Da li me to oči varaju? Ne, to jednostavno nije moguće…

Mora da mi se priviđa da umesto palca te ruke na mojim ustima vidim medicinsku sestru kojoj čovek daje zdravstvenu knjižicu u kojoj spokojno leži Slobodan Jovanović. Ona klima glavom, i odlazi da još jednom obiđe njegovu ženu.

Nina, polako. Vrati se u stvarnost. Diši.

I na sledećem prstu imamo aktera sa prethodnog. Ko bi rekao da jedan rektor Beogradskog univerziteta može da posluži u toliko različitih svrha? Scenografija je ovaj put malo drugačija: umesto plavih bolničkih kreveta na podu imaju samo dve stolice, od kojih su obe zauzete. Ali i pored činjenice da nema više nameštaja, pod se ne može videti. Prikrivaju ga đonovi starki i čizama, štikli i sandala. Vruće je, a nema mesta da se diše jer su svi zbijeni. Žena za šalterom nezainteresovano vraća svaku drugu osobu kući jer im, kako kaže, fali papir.

Isto to radi i baki koja je sada na redu. Ali odjednom, kao nekom magijom, svi papiri su na mestu. Magija, ili činjenica da se novčanica lako provlači kroz prorez na šalteru? Pretpostavljam da nikada nećemo saznati.

Ruka me još jače steže i sad tek ne mogu da dođem do vazduha. Pokušavam da zubima ranim tu ruku koja mi dah po dah oduzima život, ali moj ujed kao da nema nikakvu snagu. Grizem i grizem ali ni jedan prst ni da se mrdne.

Sa srednjeg prsta mi se, vrlo simbolično, stavlja do znanja da je moj trud pri edukaciji uzaludan. Sve te neprospavne noći kada sam radila i pisala, zamenila je reč neke mame ili tate upućena profesoru njihovog deteta, dok ono mirno spava. Ne, ne, nemojte me pogrešno razumeti: nije to ništa ,,preko veze“. To je samo nonšalantno podsećanje o tome gde roditelj radi, i kako bi ih učinilo jako srećnim ako bi njihovo dete imalo tu peticu iz matematike.

Grlo mi je jako suvo. Grebe me i ne znam šta bih dala za kap vode na jeziku, koja bi se lagano skotrljala niz moj grkljan, i tako oprala ne samo žeđ, već i neke veće probleme.

Al’ eto mi opet te proklete simbolike! Sa domalog prsta maše mi osoba iz gradskog vodovoda, dok mi objašnjava kako je privatizacija izvora pijaće vode odličan način za to da Srbija postane ono čemu teže sve okolne države. Obećava kako će vode biti i kako ova odluka neće nikako uticati na kvalitet života. Ali ja sam i dalje žedna i grlo mi je i dalje suvo.

Hoću da vrištim, da zovem upomoć. Naprežem se iz petnih žila da pustim glas, ali me niko ne čuje jer je jako prigušen.

Isto tako niko ne čuje ni celo građanstvo dok se na protestima na ulici žali što je kompanija koju drži brat predsednika opštine dobila posao renoviranja ulica i što je ta usluga plaćena skoro milion više nego što bi bila plaćena u bilo kojoj drugoj firmi. Da ta sedmocifrena svota znači kvalitet, a ne po pola miliona u džepovima predsednika i njegovog brata, vikanja ne bi bilo. Ali evo ga, tu je, čuje se celim gradom. A niko od nadređenih ne čuje. Zato što su građani previše tihi? Ili se ipak neko tu malo pravi gluv?

Otimam se. Počinjem da mlatim rukama i udaram tu ruku koja mi nanosi bol. Ne smirujem se i pomeram i noge sve jače i više. Kao da se nekome ne sviđa moja neposlušnost, jer već u sledećem trenutku osećam uže oko ruku, pa oko nogu, kako me steže i polako, malo po malo, prekida dotok krvi.

Taj kanap, umesto od lana ili konoplje, bio je napravljen od papira koje su zaposleni dobili kao poziv za politički skup, a na kojima je jasno pisalo da u slučaju odbijanja poziva sledi otkaz i protkan izveštajima lokalnih medija o tome kako je upravo politička partija koja im daje subvencije izuzetno ekološki osvešćena.

Snaga me napušta. Ne mogu više, boli me svaki mišić u telu. Hoću da se borim, da ne dam na svoje, ali bez vazduha i mogućnosti da pomeram udove, teško je. Kako bih samo volela da imam slobodu.

Show Buttons
Hide Buttons