U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

INTERVJU „Evropska unija u očima Srbije“

Dana, 20. avgusta 2014. godine u Beogradu, sa svojom sagovornicom Irinom Rizmal, istraživačicom Centra za evroatlanske studije (CEAS), sam razgovarao na temu „Evropska unija u očima Srbije“.

Centar za evroatlantske studije (CEAS)  je nezavisna, ateistička, socio – liberalna, političko istraživačka think-tank organizacija, vođena ideologijom i vrednostima. Osnovana je 2007 godine od strane male grupe kolega istomišljenika koji dele svest o međusobnoj povezanosti globalnih i regionalnih trendova, orjentacije državne spoljne politike, reforme sektora bezbednosti i odbrane i tranzicione pravde u Srbiji. Imajući na umu te ideje, CEAS je osnovan sa sledećim misijama: da ubrza proces integracija Srbije u EU i ojača kapacitete Srbije da se suoči sa globalnim izazovima kroz zajedničko međunarodno delovanje, koje će rezultirati punopravnim i aktivnim članstvom u EU; da ojača saradnju sa NATO i zagovara puno i aktivno članstvo Republike Srbije u Alijansi; da promoviše regionalnu saradnju i podiže javnu svest o njenom značaju; da nametne snažnu konstrukciju demokratskog nadzora nad sistemom bezbedosti; da podrži razvoj mehanizama tranzicione pravde, njeno sprovođenje u Srbiji i Zapadnom Balkanu, kao i razmenu pozitivnih iskustava, da naglasi važnost mehanizama tranzicione pravde za uspešnu reformu sektora bezbednosti u post konfliktnim društvima koja prolaze kroz tranziciju ka demokratiji.1

Dobar dan Irina. Hvala što ste našli vremena da razgovarate danas sa mnom na gorepomenutu temu. Šta je to čime se vi lično prevashodno bavite kao istraživačica Centra za evroatlanske studije?

Centar za evroatlantske studije je organizacija čiji se rad finansira iz projekata. Kao istraživač u CEAS-u moj posao se svodi na prikupljanje informacija, bilo da su u pitanju međunarodne ili državne baze podataka – obično statistički pregledi – ili stručna literatura, poput naučnih radova, analiza i članaka objavljenih u domaćim i stranim zbornicima radova i slično, u cilju stvaranja osnove za što kvalitetniju i sveobuhvatniju komparativnu analizu. Tu je takođe i analiza zakona i strateških dokumenata Republike Srbije, kao i memoranduma, saopštenja, apela i regulativa međunarodnih organizacija kao što su EU, NATO i sl. Što se tiče terenskog istraživanja tu su intervjui sa stručnim sagovornicima – predstavnicima državnih institucija i međunarodnih organizacija – i konsultacije sa spoljnim stručnjacima/saradnicima, targetiranim u zavisnosti od oblasti kojom se konkretan projekat bavi. Prikupljene informacije čine osnovu pisane verzije istraživanja koja može biti u obliku sveobuhvatne studije, predloga praktične politike ili kraće analize trenutnog stanja u konkretnoj oblasti. Svaki od navedenih dokumenata takođe uvek sadrži i konkretne preporuke CEAS-a za unapređenje stanja ili prevazilaženje određenih problema u datoj oblasti. Osim toga, kao jedan od urednika, učestvujem i u pripremi CEAS dvojezičnog, elektronskog tromesečnika Novi Vek: Liberalni odgovori na globalne izazove, u kome se objavljuju radovi i analize objavljuju domaćih i stranih stručnjaka, CEAS analize i predlozi praktične politike, kao i individualni radovi i analize članova CEAS tima. I za kraj, zajedno sa ostatkom CEAS tima učestvujem u pisanju predloga projekata i izveštaja donatorima.

Da li smatrate da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji ili ne?

Članstvo Srbije u EU je strateški pravac i zvanična politika države. Zaključivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju uspostavljena je institucionalna struktura za vođenje političkog dijaloga između EU i Srbije. Pravni okvir se polako menja kako bi se usaglasio sa okvirom EU. Zaključen je Briselski sporazum o stabilizaciji odnosa sa Prištinom. Otpočeli su skrininzi poglavlja…

Mislim da je za Srbiju i njene građane najvažnije uspostavljanje funkcionalnog državnog sistema koji je održiv – a ovo možemo postići kroz reforme kojima nam je uslovljeno i članstvo u Uniji. Da li ćemo i kada, postati zvanična članica EU bih možda kao pitanje stavila i na drugo mesto, iza alarmantne potrebe da se pravni, politički i ekonomski sistem i mehanizmi u državi urede i dovedu na određeni nivo koji će olakšati građanima sa jedne, a svrstati Srbiju među uređene zemlje sa druge strane. Od trenutno raspoloživih mehanizama samo nam nastavak puta ka članstvu u EU pruža tu mogućnost.

Kada mislite da će Srbija postati zemlja članica Evropske unije?

To zavisi od mnogo faktora. Srbija pred sobom ima listu zadatak koje treba da ispuni, niz politika sa kojima treba da se usaglasi i broj standarda koje treba da usvoji i sve to i sprovede.

Sa druge strane, članstvo Srbije u EU zavisi i od ostalih 28 članica Unije, kao i šire geopolitičke situacije u regionu i svetu. Restriktivne mere ne potiču samo od EU, već i od šireg koncepta obaveza prema članstvu u Ujedinjenim nacijama, poput ispunjavanja međunarodnih pravnih obaveza, kao što je saradnja sa Tribunalom u Hagu, prihvatanje odluka arbitraže u sporu sa susedima…

Ako se fokusiramo samo na Srbiju, opet bih ponovila da je za nas najvažnije da, ukoliko želimo da dostignemo nivo uređene, moderne, zapadno-demokratske zemlje, treba da se zadržimo na kursu ka EU, jer ćemo kroz sprovođenje reformi koje uslovljavaju članstvo uvesti preko-potreban sistem funkcionalne, pravne države.

Kako strateško opredeljenje za članstvom u EU utiče na spoljnu politiku Srbije?

Pregovarački okvir sa EU, usvojen od strane ministara EU ističe da Srbija mora „posebnu pažnju posvetiti vladavini zakona, naročito reformi pravosuđa i borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, reformi državne uprave, nezavisnosti ključnih institucija, slobodi medija, daljem poboljšanju uslova poslovanja i privređivanja“. Takođe, od zemalja kandidata se očekuje da svoju spolju politiku usaglase sa zvaničnom zajedničkom politikom Unije. Imajući u vidu trenutna dešavanja u svetu, ne čude pritisci da Srbija jasnije definiše svoj odnos prema Rusiji. Pristupni pregovori stvaraju obavezu promene spoljne i bezbednosne politike i cilju usaglašavanja sa EU standardima.

Prema tome, sa ili bez Ukrajinske krize, bilateralna saradnja Srbije sa Ruskom Federacijom i drugim državama morala bi da prođe proces modifikacije u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije, ne u smislu nivoa saradnje ali u smislu prirode tog odnosa.

Sa druge strane tu je i pitanje poštovanja opštih akata EU. Iako se održava privid da Srbija prati i usaglašava svoju spoljnu politiku sa politikom Unije, neretki su slučajevi da reakcije iz Srbije na određena dešavanja u svetu jednostavno nema. Tako je, na primer, Evropska Unija u avgustu 2014. izdala Saopštenje o stanju ljudskih prava i odnosa prema organizacijama civilnog društva u Azerbejdžanu, povodom hapšenja Rasula Jafarova i njegovih kolega (EU Statement on the situation of human rights and civil society in Azerbaijan), u kome je izražena velika zabrinutost zbog aktuelnih događaja. Sve države kandidati za pristupanje EU – osim Srbije – složile su se sa ovim Saopštenjem. Rasul Jafarov je, inače, azerski novinar, branilac ljudskih prava i nosilac Natalia projekta, koji je uhapšen u Bakuu u Azerbejdžanu 2. avgusta 2014. Određen mu je pritvor u trajanju od tri meseca.

Da li imate podatke o tome kakav je stav naših građana/ki prema Evropskoj uniji?

Prema nedavnom CEAS istraživanju javnog mnjenja, sprovedenog u junu 2014. godine, 52% građana bi na referendumu glasalo za članstvo Srbije u EU, dok bi svaki četvrti građanin glasao protiv. Sa druge strane, samo 26% građana ima pozitivan stav o Uniji.

Kroz sastanke sa fokus grupama građana za potrebe jednog CEAS projekta saznali smo da su, kao i prema zvaničnoj statistici, mišljenja građana još uvek podeljena kada je u pitanju stav prema EU. Sa jedne strane, građani su stava da je Srbija praktično deo Evrope, ali da smo zbog događaja u proteklih nekoliko decenija zaboravili ovu činjenicu i prestali da živimo po nekim od vrednosti koje smo nekada snažno poštovali. Sa druge strane, postoje argumenti da smo, kao društvo, stavljeni u nezavidnu poziciju, obzirom da smo okarakterisani kao društvo koje „nije dobro“, dok oni koji zastupaju ovu tvrdnju ne uzimaju u obzir činjenicu da smo bili, za razliku od ostatka Evrope, „van sistema“ – pod sankcijama, u izolaciji, i slično.

Da li smatrate da naši građani/ke imaju dovoljno znanja o samoj Evropskoj uniji?

Uprkos činjenici da se državni zvaničnici u medijima svakodnevno pozivaju na EU standarde i da se bezmalo većina reformi pravda usaglašavanjem sa politikom EU, građani se i dalje osećaju nedovoljno informisanim šta članstvo u EU znači za njih lično, a to ih, imajući u vidu trenutnu ekonomsku situaciju u zemlji najviše zanima.

Kao jedan od pokazatelja može poslužiti i istraživanje Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije koja redovno postavlja isto pitanje – Koga smatrate najvećim donatorima Srbije od 2000. godine. Rusija se redovno pojavljuje na samom vrhu liste – prema poslednjem istraživanju čak 47% građana veruje da je Rusija bila najveći donator u ovom periodu, dok je EU na drugom mestu sa 28%. Situacija u stvarnosti je daleko drugačija: EU i zemlje članice nalaze se na prvom mestu, a zatim slede EU kroz IPA fondove, SAD, Nemačka, Švedska, Italija, Norveška, Švajcarska, Japan…

Da li smatrate da postoje neke posebne oblasti i sfere u pogledu kojih je našim građanima i građankama neophodno pružiti dodatna znanja i informacije?

Svakako je potrebno da se u javnosti otvori iskrenija i otvorenija debata da li je početak pregovora sa EU kompletan spoljnopolitički kurs zemlje ili treba dodati još neke elemente. Potrebno je bolje uokviriti stav i težnje Srbije i učiniti je jasnijom i razumljivijom, kako spoljnim partnerima u EU, tako i našim građanima. Kancelarija za evropske integracije redovno sprovodi istraživanja vezana za stavove građana prema – i znanju o – EU.

Već pomenuta fokus grupa građana istakla je da se većina građana oseća kao da im nedostaju čak i najosnovnije informacije o Uniji, jer od samog početka nema dovoljno podataka koji su javno dostupni. Istaknuto je da je građanima, da bi bili u stanju da donesu promišljene odluke i formiraju informisane stavove o EU, potrebno da znaju šta to još EU predstavlja osim, na primer, Evropskog parlamenta ili zajedničke valute.

Prema tome, postoji mnogo oblasti u kojima je našim građanima i građankama neophodno pružiti dodatne informacije kada je u pitanju EU, ali ono što njih prvenstveno zanima, barem prema stavovima sa kojima se CEAS susreo, je šta članstvo u EU znači za običnog građana/ku.

U javnosti se dosta spekuliše o tome da li članstvo Srbije u EU uslovljava i člansto u NATO..

Zvanična politika Srbije je u tom pogledu je vojna neutralnost. Srbija dakle teži ka punopravnom članstu u EU dok je saradnja sa NATO na vojnom nivou. Srpski vojnici i policajci već učestvuju u mirovnim misijama UN i EU, dok je se saradnja sa NATO svodi na standardizaciju, obuke, vojne vežbe…

Kada je u pitanju NATO, Srbija bi u skorije vreme trebalo da usvoji Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), koji je u hijerarhiji procesa pristupanja Alijansi poslednji pre otvaranja puta ka punopravnom članstvu. NATO u Srbiji ima uspostavljenju Kancelariju za vezu, NATO je izdvojio sredstva za obnovu Tehničko-remontnog centra u Kragujevcu… Svaki viši nivo saradnje bi značilo prelazak sa striktno vojne na političku saradnju. Iako zvanično Srbija nema ovakav strateški korak u planu, nesporno je da su EU Zajednička bezbednosna i odbrambena politika (EU ZBOP) i NATO u mnogo čemu komplementarni i da bi se ispunjavanjem standarda jednog zadovoljili i standardi drugog. Ipak, EU je prvenstveno politička i ekonomska Unija, dok je NATO vojno-politička Alijansa pa tako, na primer, kada su mehanizmi odbrane i bezbednosti EU u pitanju, EU ZBOP nema zajedničku komandnu strukturu, niti kodifikaciju standarda i procedura. To ima samo NATO.

Kako biste ocenili primenu mehanizama tranzicione pravde na Balkanu i koliko su oni bitni za našu zemlju?

Mehanizmi tranzicione pravde su u Srbiji relativno slabi. Celokupni pravosudni sistem je još uvek disfunkcionalan, dok izveštaji o napretku Evropske komisije ukazuju i na zloupotrebe u jedinici koja se bavi zaštitom svedoka.

Fond za humanitarno pravo koji se aktivno bavi temom tranzicione prave redovno ističe činjenicu da u Srbiji nema dovoljno optužnica protiv počinilaca ratnih zločina, te da su za istinsko suočenje s prošlošću neophodni lustracija, kao i provera ratne prošlosti za zapošljavanje u vojsci i policiji, što sadašnji zakoni ne predviđaju. Zbog toga je indikativna činjenica da je u bezbednosnim službama, od 70 osuđenih za ratne zločine, čak 15 odsto bilo u vojnobezbednosnim službama prilikom hapšenja.

Kada je u pitanju tranziciona pravda, čini se da Srbija deluje samo pod spoljnim pritiskom. U tom smislu, proces pristupanja EU je prilika da se pitanje odgovornosti za ratne zločine postavi na dnevni red i da se standardi tranzicione pravde uključe u normativni i institucionalni okvir Srbije.

Kako proces pristupanja Evropskoj uniji može doprineti tome?

Kao što sam rekla u prethodnom pitanju, a stručni saradnici sa kojima smo razgovarali za potrebe projekta koji se bavi proširenjem Evropske unije i položajem države i njenih građana u tom procesu su nam to i potvrdili, Srbija je još uvek pasivni partner u odnosu sa EU. To znači da najveće korake pravimo tek kada smo pod pritiskom. U smislu tranzicione pravde, neki od zahteva su se već povremeno pojavljivali. Na primer, u januaru je četiri poslanika Evropskog parlamenta zatražilo od Evropske komisije da se rasvetljavanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića unese kao uslov u poglavlje „Pravosuđe i osnovna prava“ pregovora o članstvu Evropske unije sa Srbijom. Pismo generalnom direktoru Direktorata za proširenje u EK-u Kristijanu Danijelsonu potpisala su četiri poslanika glavnih političkih grupa u EPu: izvestilac za Srbiju i poslanik liberala Jelko Kacin, poslanik Evropske narodne partije Arno Danžan te poslanici socijalista i zelenih, Marija Elena Kopa i Marija Kornelisen.

Ovakav pristup EK u određenoj meri olakšava državnim institucijama i civilnom društvu u Srbiji da spomenute izazove sprovedu u eventualne akcije i projekte, sa malo više mogućnosti da nešto postignu, usled preovladavajućeg nedostatka unutrašnje političke (partijske) volje za bilo šta takvo.

Irina, hvala Vam na pažnji i posvećenom vremenu.

1 http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/o-ceas

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Show Buttons
Hide Buttons