Kaži nam nesto o sebi i o tome kakve veze imaš sa Evropskim integracijama.
Diplomirao sam na Mašinskom fakultetu u Beogradu (2002) i magistrirao ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (2010). Doktorant sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Bavim se strategijskim upravljanjem, tranzicionizmom i integraciom Srbije u globalne političko-ekonomske tokove. Član sam Političkog saveta u Novoj stranci. Autor programskih rešenja Nove. Povremeno pišem za list Politika i kolumnista sam na web portalu Tacno.net. Objavio sam preko dvadeset radova u zemlji i inostranstvu iz oblasti strategije i strategijskog delovanja.
Kako se osecas u danasnjoj Srbiji?
Malo razočarano, s obzirom da sam se dugi niz godina borio za pravdu, slobodu i demokratiju u Srbiji, a svedoci smo da je ovih dana sve to znatno poremećeno. Na snazi su cenzura i gušenje medija, sa jedne strane i promovisanje ljudskih prava u uslovima okupacije, sa druge.
Kako bi objasnio proces ulaska u EU?
Putanja jedne države ka sticanju punopravnog članstva u EU se sastoji od nekoliko faza od kojih su najznačajnije faza pridruživanja i faza pristupanja. Prelazak iz faze u fazu prvenstveno zavisi od izveštaja Evropske komisije kojima se definišu sposobnosti države za članstvo u EU. Ukoliko su izveštaji na zadovoljavajućem nivou ide se u pravcu usvajanja Predpristupne strategije sa ciljem da se izvrše adekvatne pripreme države za punopravno članstvo u EU. Ova strategija se satoji od raznoraznih instrumanata u koje spadaju Sporazumi o pridruživanju, raznovrsna Evropska partnerstva, fondovi predpristupne pomoći uz odgovarajuće programe, Izveštaji o napretku odgovarajuće države i dr. Po otvaranju pregovora o ulasku u EU, sledi analitičko i sistematsko usklađivanje važećeg nacionalnog zakonodavstva te države po poglavljim pravnih tekovina EU. U te svrhe Evropska komisija priprema Upitnik i prosleđuje ga državi koja je podnela zahtev za članstvo. Pozitivan izveštaj EK o usklađenom zakonodavstvu predstavlja osnovu za tkz. otvaranje svih poglavlja. Sledi proces pregovaranja o pristupanju u EU nakon kojeg se, ispunjenjem odgovarajućih uslova, pristupa privremenom zatvaranju poglavlja. Po završavanju pregovora sledi potpisivanje Sporazuma o pristupanju nakon čije ratifikacije zemlja postaje punopravna članica EU.
Kako vidis stanje Srbije na putu ka EU?
Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a kasnije i dobijanjem statusa zemlje kandidata, Srbija je na sebe preuzela obavezu da izvrši prilagođavanje političkog i ekonomskog sistema zahtevima Evropske unije (EU). To se pre svega odnosi na stabilnost demokratskih institucija, vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava i prava manjina, kao politički kriterijumi i funkcionisanje tržišne privrede, dovoljno konkurentne da izdrži pritisak spoljne konkurencije, kao ekonomski kriterijum.
Dok Srbija postaje politički sve bliža EU, ona istovremeno postaje ekonomski sve ranjivija. Iz tog razloga neophodno je pojačati pritisak na političke lidere da srpovedu duboke i korenite ekonomske reforme. U narednom periodu ćemo svakako morati da se više okrenemo ekonomskim problemima, s obzirom da postoje koreniti stukturni problemi privrede u Srbiji. Srbija je iz procesa tranzicije prešla u proces integracije, ne ostvarujući konačne reforme. Od petooktobarske revolucije fundamentalno se nije nista promenilo na polju ekonomije. I dalje iza sebe imamo slabe demokratske institucije, impotentnu privredu i još jednu izgubljenu deceniju. Ekonomija mora postati zamajac evropskim integracijama.
Da li je politika ispred ekonomije ili obratno?
Nekada sam mislio da je politika ispred ekonomije, ali sam, uplivljavajući u ekonomske vode, shvatio da je ipak ekonomija ispred politike. Svi dosadašnji ratovi, uključujući i svetske, su bili rezultat nekih ekonomskih kriza. Krize čine društvo siromašnijim, a time ranjivijim i netolerantnijim.
Mišljenja sam da je ponašanje medjunarodne zajednice prema Srbiji u godinama iza nas po malo neiskreno. Bez obzira sto smo politički danas bliže EU, mi nismo napredovali u ekonomiji. Fokus Evropske Unije je stalno na rešavanju političkih problema i ispunjavanju političkih kriterijuma, dok su ekonomski u senci. Interesuje ih naš odnos prema statusu Kosova i prema Republici Srpskoj, naročito nakon referenduma u Škotskoj. Takođe konfuzno je pozitivno oceniti održavanje Pride u okupiranom gradu, a ne komentarisati cenzuru i gušenje medija u Srbiji.
Takođe, stičem utisak da Srbija nema viziju kapitalizma kojoj teži. Mi moramo da znamo gde težimo u rasponu između državnog kapitalizma poput onog u Švedskoj i liberalnog kapitalizma poput onog u UK, odnnosno, cowboy kapitalizma kakav je u USA. U zavisnosti od toga moći će ozbiljnije da se pristupi ključnim reformama. Obzirom da smo na neki način već pripadali nadnacionalnoj državi kakva je bila SFR Jugoslavija, koja je bila kompaktna sredina ali koja je ipak bila različita, nećemo imati problem sa EU u tom pogledu. Problem je što nemamo viziju kapitalizma, a kada ne znate čemu stremite onda je put maglovit i konfuzan.
Prednosti i mane Srbije?
Mana imamo nažalost mnogo. Uziamjući u obzir da je ekonomska tranzicija u Srbiji otpočela pre više od dve decenije poražavajuće je da ona do danas nije uspela dostići predtranzicioni nivo ekonomskih aktivnosti, nivo iz 1989. godine. Istovremeno, politička tranzicija u Srbiji nije imala zadovoljavajući kontinuitet. Glavni razlog neprimerenog kretanja performansi srbijanske privrede je geopolitička kataklizma izazvana raspadom SFR Jugoslavije u prvoj deceniji tranzicije i njeni eho efekti. Oni su se u periodu 1989-2000. godine manifestovali kroz tranzicionu recesiju sa pogubnim efektima na privredu Srbije, a u periodu 2000-2013 kroz plitke, konfuzne i „kreni-stani“ reforme zbog odlaganja integracije Srbije u EU. Ovde izuzimam Vladu pokojnog premijera dr Zorana Djindjića koji imao jasnu strategiju razvoja Srbije iskazanu u svom ekspozeu. Njegovim ubistvom, na snagu stupaju burazerske privetizacije, investitori brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti, konfuzna spoljna politika, tajni ugovori i kreditirane investicije. Pored toga, imamo ogroman odliv mozgova, zabrinjavajuči demografski rizik, parazitski, opadajući natalitet, najveći javni dug do sada, parazitski javni sektor, ogromnu državnu administraciju, veliku nezaposlenost i rastuću korupciju. Ipak, moram priznati da je politika opredeljenosti evro-atlanskim integracijama mnogo jasnija u poslednje dve godine, period vladavine vlada Dačić-Vučić i Vučić-Dačić.
Sa druge strane, verujem da najvise prednosti imamo u poljoprivredi kao jednom od strategijskih sektora Srbije. Postoji ogroman potencijal za reindustrijalizaciju Srbije, i za to su naravno potrebne investicije i dobra infrastruktura. Taj put može biti trnovit, ali idući njime videćemo svetlo na kraju tunela. Otvaranjem poglavnja u EU, Srbiji se pružaju mnogi pristupni fondovi, na osnovu kojih imamo mogućnost da usavršimo poljoprivredu i da se integrišemo sa EU. Ispunjavamo sve uslove za uspešnu poljoprivredu. Potrebna nam je nova zakonska regulacija i zdrav ambijent za domaće investitore i strana ulaganja. Imamo odlične proizvode koji su medju najboljim na svetu poput šljiva, soja, maline. Poenta je promeniti monetarni model, sprovesti giljotinu propisa i regulatornu reformu, smanjiti namete i otvoriti tržište. To su ekonomska pitanja koja moraju da se reše kako bismo bili konkrutentni.
Pored poljoprivrede, veliki potencijal leži i u energetici. Njene mogućnosti najbolje se iskazuju kroz konstantnu i rastuću potrebu za energijom na globalnom nivou. Što se tiče mogućnosti za ulaganja u povećanje kapaciteta uključujući i izgradnju novih kapaciteta one su mnogobrojne. Takođe, otklanjanjem dispariteta u ceni električne energije Srbija ima šanse za rast energetske efikasnosti u postojećem sistemu kao i za veću proizvodnju iz obnovljivih izvora; „zelena energija“ (solarne ćelije, bio-gorivo, vetrenjače) pruža mogućnosti.
Zaokret u postojećoj privrednoj strukturi i zamajac budućeg unapređenja iste mora i treba da bude “znanje” – razvoj naučnih, istraživačkih i inovacionih delatnosti. Nije potrebno objašnjavati da su upravo znanje i know-how motor privrednog rasta, rasta zaposlenosti i konkurentnosti. Verujem da imamo vrlo pametne i mlade ljude, koji nam nažalost odlaze. Imamo ogromni potencijal što se tiče znanja. Da bi naši mozgovi mogli da odu u inostranstvo, njima je potrebno znanje. Dokaz da postoji jeste konstantni odliv mladih stručnjaka. Naše obrazovanje koliko god da je trenutno u krizi, ima svoje kvalitete i sadrži potencijal.
Srbija sigurno može biti motor razvoja Balkana. Možda zvuči smešno, ali ako bismo danas rekli, da ćemo dozvoliti izgradnju nuklearnih elektrana, stvoriti uslove za skladištenje nuklearnog otpada, i na primer, da ćemo legalizovati marihuanu, mi bi smo brzo postali jedna od najinteresantnijih zemalja u Evropi. Naravno, Srbija mora gledati svoj interes koji mora biti usklađen sa globalnim trendovima i kretanjima na geopolitičkoj sceni.
Datum ulaska Srbije u EU?
Kao što sam ranije spomenuo, EU daje primat političkim umesto ekonomskim kriterijumima. Sasvim je sigurno da ispunjavanjem političkih kriterijuma mi možemo steći pravo članstva u porodicu evropskih država. Medjutim mislim da bismo doživeli sudbinu kao Bugarska i Rumunija, pre nego kao Češka, Slovačka i Poljska. Srbija realno može očekivati ulazak u EU 2020. godine. To bi bila nagrada za ispunjavanje političkih kriterijuma. Naravno, ukoliko dokazemo da smo jedno civilizovano društvo koje poštuje ljudska prava i prava manjina, EU će u prvi plan staviti ekonomske kriterijume. Bez ekonomskih reformi, čak i u slulčaju ulaska u EU, Srbija bi ostala na marginama EU.
Drugi scenario jeste onaj koji je zadesio Tursku kao večitu zemlju kandidata. Takođe, u opticaji je i ideja Balkanske unije kao posebnog dela EU sastavljene od nekadašnjih država članica Jugoslavije kao i Albanije i Turske.
Ipak, na kraju napominjem, da je mnogo važnije uvesti “Evropu” u Srbiju od pristupa Srbije Evropskoj uniji.
