Jasmina Usainović

Ne(formalno) obrazovanje za studente

Uprkos činjenici da problematika ljudskih i manjinskih prava postaje sve popularnija kako u svetskom, tako i domaćem javnom diskursu, mladi studenti aktivisti u Srbiji – a među njima prvenstveno pravnici i politikolozi – i dalje prečesto ostaju uskraćeni za čitav dijapazon praktičnih znanja i sticanja savremene, pragmatične edukacije kada je ova goruća tema u pitanju.

Kroz čitav tok svog formalnog obrazovanja, našim studentima se retko kada pruža prilika da se kroz seminare, neformalnu vršnjačku edukaciju i neposrednu komunikaciju sa ugroženim grupama direktno poistovete sa svakodnevnim problemima ugroženih manjina. Umesto da se podstiče razvijanje jedne osvesćene, lične empatije, studenti nažalost i dalje većinu saznanja o ljudskim i manjinskim pravima stiču u univerzitetskom vakuumu. U takvim okolnostima, prirodno je da i sve probleme sa kojima se na taj nacin upoznaju, studenti mogu da artikulišu isključivo na jedan apstraktan, ‘knjiški’, depersonalizovan način.

Nadomeštanje ovih i sličnih falinki tradicionalnog obrazovnog sistema jedan je od osnovnih ciljeva niza domaćih nevladinih organizacija, posvećenih izučavanju i promovisanju problema ljudskih i manjinskih prava. Pored alarmiranja javnosti o učestalim i značajnim povredama ustavom zagarantovanih prava socijalno ugroženih grupa, ove NVO omogućavaju studentima da, putem javnih skupova, seminara i nekonvencionalnih metoda i tehnika prošire svoje teorijsko, kao i da (verovatno po prvi put tokom studiranja) steknu praktično znanje o kompleksnom pravnom statusu manjina. Takve organizacije mogu biti od izuzetnog značaja za profesionalni napredak mladih pravnika i politikologa tokom studiranja, te je za njih značajno pomenuti novi projekat Omladinskog odbora za obrazovanje, osnovan upravo sa tim ciljem.

Omladinski odbor za obrazovanje (Institut za Evropske poslove) ove godine je pokrenuo pilot projekat Branitelji i braniteljke manjinskih prava u Srbiji, uz podršku organizacije Civil Rights Defenders, sa idejom da se svaka sledeća sezona projekta odrzava u drugom gradu. Učesnici programa su prevashodno studenti i diplomci politickih nauka i prava, dok je osnovni cilj seminara upravo sticanje praktičnog znanja o različitim domaćim manjinskim grupama i njihovim raznorodnim pravnim i socioekonomskim problemima.

Pored opšteg upoznavanja sa predmetom ljudskih prava, studenti tokom seminara dobijaju priliku i da se bliže upoznaju sa društvenim i legislativnim nevoljama sa kojima se susreću LGBT zajednica, romska populacija kao i različite verske i nacionalne manjine. Učesnicima je ovom prilikom omogućeno i neposredno upoznavanje sa radom državnih institucija. Za vreme održavanja ovogodišnjeg seminara u Novom Sadu, participanti su imali retko pruženu priliku da razgovaraju sa pokrajinskom ombudsmankom o raznovrsnim izazovima koje nameće njena pozicija, kao i da razmene iskustva sa sudijama Osnovnog suda u Novom Sadu.

Obzirom da je cilj projekta upravo direktno sučeljavanje učesnika sa problemima manjinskih grupa u Srbiji, fokus organizatora prilikom izbora učesnika, pored njihove biografije, motiva i fakultetskih uspeha bila je i njihova nacionalnost. Tako okupljajući studente prava i politickih nauka različitog porekla, i sami učesnici projekta predstavaljali su mikrokosmos srpskog društva i odnosa prema pravima manjina. Studenti su kroz čitav tok projekta identifikovali specifične vidove diskriminacije sa kojima se njihove manjinske grupe svakodnevno suočavaju, kao i razvijali proaktivne načine da se tim problemima ubuduće pristupi. Prilikom posete skupštini AP Vojvodine, svi participanti su dobili priliku i da se iz prve ruke upoznaju sa stanjem nacionalnih manjina u Vojvodini, i saznaju na koje tačno načine lokalni organi vlasti obezbeđuju funkcionisanje ove izrazito multikulturne sredine.

Kako su u svom pristupu problemu ljudskih prava nevladine organizacije daleko manje ograničene u vidu tehnike i predmeta u odnosu na uobičajenu fakultetsku nastavu, jasan je značaj koji mogu imati na ambiciozne pravnike i politikologe. Na kraju dana, u ne tako dalekoj buducnosti upravo će se od ovih mladih aktivista očekivati da budu prva linija odbrane diskriminisanih grupa u Srbiji, te bi trebalo da bude prirodna tendencija univerziteta da relevantna znanja i metodologiju NVO pokušaju inkorporirati i u svoj kurikulum.

Jedna takva uspešna inicijativa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu je svakako Pravna klinika za izbegličko pravo i pravo azilanata, koju već duži niz godina fakultet organizuje u saradnji sa kancelarijom UNHCR-a u Beogradu. Iako je učestvovanje na Klinici na pre svega na dobrovoljnoj bazi, među studentima svake godine vlada interesovanje za ovaj dvosemestralni program, čiju nastavu uporedo sa predavačima sa Pravnog fakulteta obavljaju i stručnjaci iz UNHCR kao i drugih relevantnih nevladinih organizacija. Nakon savladavanja teorijskih osnova, studentima je organizovan praktični rad u domaćim NVO koje se bave upravo pravnom zaštitom tražilaca azila, izbeglica kao i interno raseljenih lica. Program takodje predviđa posetu UNHCR-u, Centrima za azil, Kancelariji za azil kao i drugih relevantnih instititucija.

Autorke teksta: Alisa Jevtović i Jasmina Usainović

PROBLEMI OSOBA S INVALIDITETOM

Ljudska prava su jedna od najvažnijih stavki Ustava Republike Srbije, kao i predmet ustavnog regulisanja gotovo svih država sveta. Međutim, uprkos ustavnim i savremenim zakonskim odredbama, prava određenih kategorija ljudi nisu u dovoljnoj meri ostvarena. Osobe s invaliditetom su jedna od marginalizovanih grupa u Republici Srbiji, čija su prava često zanemarena, i kojima nije omogućeno da ih u dovoljnoj meri ostvaruju, a zadovoljavanje osnovnih potreba je često otežano raznim preprekama. Problemi sa kojima se suočavaju osobe s invaliditetom, u Srbiji, su sledeći: problemi zbog neprilagođenosti objekata, problemi u procesu obrazovanja, diskriminacija prilikom zaposlenja, kao i problemi u zdravstvenoj zaštiti. Pored ovoga, osobe s invaliditetom se svakodnevno suočavaju sa drugim socijalnim i fizickim barijerama, kao što su predrasude i stavovi prema invalidnosti, i nepristupačnost informacija.

Prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je stupio na snagu 2009. godine, u Republici Srbiji, osoba sa invaliditetom je lice sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili duševnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom, a koje se suočava sa društvenim ili drugim ograničenjima da se pod ravnopravnim uslovima uključi na tržiste rada. Kada je reč o zapošljavanju, prema ovom Zakonu, osobe sa invaliditetom se zapošljavaju pod opštim ili posebnim uslovima koji podrazumevaju prilagođavanje prostora, sredstava za rad, radnih zadataka i slično, za šta poslodavac može da ostvari pravo na refundaciju primerenih troškova. U slučaju da poslodavac ne zaposli osobu sa invaliditetom, sledi mu novčana kazna. Međutim, i pored zakonskih odredbi, lica sa invaliditetom se suočavaju problemima odnosno diskriminacijom prilikom zapošljavanja, jer mnogi poslodaci odbijaju da ih zaposle, pritom nemajući adekvatne razloge za to, već uglavnom samo jer su u pitanju osobe sa invaliditetom.
Kada se radi o pristupačnosti, najčešći je problem stambenih zgrada, zgrada od javnog interesa, saobraćajnica i javnih površina i prevoza. Oni nisu prilagođeni za prilaz osoba sa invaliditetom, te one moraju u svakom trenutku da imaju pored sebe nekog ko će im u, na prvi pogled, svakodnevnim i lakim poslovima biti tu da im pruži pomoć.
Naredni veliki problem, koji osobe sa invaliditetom ponajviše ističu jeste problem u sistemu obrazovanja, gde se pre svega misli na neprilagođenost udžbenika: retke su situacije da su udžbenici izrađeni Brajevim pismom, dok se izrada audio uđžbenika ne preporučuje zbog mogućnosti kršenja autorskih prava. Pored navedenog problem, problemi u obrazovanju jesu i nedostatak servisa podrške odnosno tumača za znakovni jezik, kao i činjenica da postoji diskriminacija prilikom upisa u neke škole i da samim tim često ne postoji alternativa specijalnom obrazovanju, čime se krši izuzetno važan princip slobode izbora svakog čoveka.
Naredni problem koji se ističe jeste zdravstvena zaštita. Kod prava na medicinska pomagala i rehabilitaciju, problem se sastoji u nemogućnosti odlaska na banjsko lečenje, poteškoćama prilikom ostvarivanja prava na ortopedska pomagala zbog procedura koje su komplikovane, kao i nepristupačnosti sanitetskog prevoza i terapijske opreme.
Ove oblasti uređene su Zakonom, ali s obzirom da se Zakon i postupanje u praksi razilaze, dalji postupci u cilju promene situacije mogli bi ići u dva pravca: dalja razrada Zakona kojim se uređuje ova oblast putem pooštrenja mera koje se trebaju primeniti, veća kontrola njihove primene i pooštrene sankcije u slucaju nepoštovanja odredbi Zakona, mogle bi doprineti pozitivnoj promeni situacije u kojoj se nalaze osobe sa invaliditetom. U slučaju zapošljavanja, s obzirom da je ova oblast regulisana zakonom ali se on u najvećoj meri ne poštuje, veći nadzor nad poštovanjem i primenom zakonskih odredbi, bi doprineo većoj svesti i opreznosti poslodavaca. U okviru istog smera, veliku ulogu imaju mediji, koji kao glavni prenosioci informacija i obaveštavaoci naroda, mogu svojim pozitivnim odnosom prema ovoj situaciji dosta da doprinesu. Drugi pravac bi, s obzirom da se osobe s invaliditetom svakodnevno suočavaju s predrasudama u odnosima s drugim ljudima, trebao biti njihova drustvena inkluzija, odnosno obrazovanje društva o situaciji, pravima osoba s invaliditetom i njihovim mogućnostima, jer sam zakonski okvir, nije dovoljan ukoliko osobe s invaliditetom nisu prihvaćene, integrisane u društvo.U edukaciji bi se pre svega trebalo krenuti od uticaja na najmlađe. Ovde je akcenat na osnovnim i srednjim školama, kako se deca s invaliditetom ne bi suočavala jos u ranom periodu sa predrasudama i osetili se drugačijim, u negativnom smislu. Pedagozi i ucitelji ovde imaju najvažniju ulogu, jer su oni u neposrednom i svakodnevnom kontaktu sa decom. Drugi korak bio bi uvođenje u nastavu neobaveznog predmeta koji bi za cilj imao upoznavanje dece s marginalizovanim grupama, njihovim pravima i njihovom ravnopravnom statusu.
Dalje, edukacija odraslih je od podjednake važnosti jer se ljudi s invaliditetom svakodnevno suočavaju s diskriminacijom, o čemu govori i slucaj slabovide Vesne Nestorović iz Beograda, koja je zajedno sa svojim dresiranim psom vodičem dva puta, u roku od 24 sata, decembra 2015.godine, bila izbačena iz gradskog prevoza, zbog nerazumevanja vozača odnosno insistiranja da zajedno sa psom napusti javno vozilo.
Firme i njihovi rukovodioci imaju ključnu ulogu kada je u pitanju edukacija njihovih zaposlenih, te bi organizovanje besplatnih edukacija i seminara na temu inkluzije osoba sa invaliditetom, u okviru firmi, doprinelo boljem razumevaju zaposlenih i njihovom boljem odnosu prema osobama sa invaliditetom i dalje njihovim uticajem sa svoje bliže okruženje.
Delovanje na širem nivou podrazumeva veću pomoć države u vidu odvajanja veće količine novčanih sredstava, te treći decembar, kao Dan osoba sa invaliditetom treba biti bolje iskorišćen u cilju njegovog korišćenja kao načina za edukaciju ljudi odnosno upoznavanje sa celokupnom situacijom.

U Republici Srbiji ima blizu 800 000 ljudi s invaliditetom, koji žive u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, sa nezadovoljenim elementarnim potrebama, od kojih se u najtežoj situaciji nalaze žene, koje se suočavaju s dvostrukom diskriminacijom. Na ovom problemu se mora raditi jer je ovo pitanje ljudskih prava, koje stoji kao najvažnije u Ustavu i koje sve demokratske države stavljaju na najvisi nivo.