Katarina Ristić

Obuka za branitelje i braniteljke manjiskih prava po prvi put u Srbiji

Grad Sombor je u period od 30. Juna do 5.jula, bio grad domacin mladim pravnicima iz cele Srbije, učesnicima trening programa na  temu “ Branitelji i braniteljke manjinksih prava u Srbiji. “ koji je bio organizovan od strane Omladinskog odbora za obrazovanje, a  pod pokroviteljsvom Civil Right Difendersa.

Ovaj  trening program je iskljucivo  bio namenjen studentima pravnihfakulteta  diplomiranim pravnicima kao i mladim advokatima  a kako bi se ovi  mladi pravnicipripremili  za   reforme  i promene koje će uslediti, nakon otvaranja poglavlja 23 i  24 u  postupku pridruživanju Srbije EU,  a koja  se tiču vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava, pravosuđa, bezbednosti .

Osnovni cilj ovog trening  programa,  koji je osmisljen da traje iz nekoliko etapa  i koji ce trajati do 15  oktobra, jeste bolje  razumevanje  ljudskih  i  manjinskih  prava, zatim upoznavanje mehanizmima  za zaštitu i zastupanje oštećenih kroz sudsku praksu kao  i razumevanje samih zrtava cija su prava bila ugorzena ili uskracena. Prva etapa je bila studijska poseta gradu Sobmoru upravo zbog multikulturalnosti koji ovaj grad predstavlja i gde po posledenjem popisu živi  21  nacionalna  manjina.

Učesnici  porgrama su takodje posetili Osnovni sud u Somboru, gde se pratili sudjena vezana za temu programa, zatim su imali priliku da posete Županiju kao i da se upoznaju sa  Zastitnicom građana i Poverenicomza zastitiu ravnopravnosti  kao i direktorkom Kancelarije za mlade u tom gradu .

Glavna tema intezivnih predavanja i radionica  je bila da se ukaze na problem   i položaj, sakojima  se  svakodnevno  susreću  pripadnici  različitih  manjinskih  grupa. U  okviru  programa, učesnici  su  imali   prilku da prisustvuju predavanjima i radionicama koju su vodili  eminentni strucnjaci poput  : Dejana Atonijevica  kao   predstavnika YUCOM-a,  Ani Sinania   predstavnik Romske  populacije, Boban Stojanovica predstavnik LGBT populacije,     Dušana Jovanovića predstavnika  OEBS-a u Srbiji  i mnogi drugi .

Jedna od glavnih tema  predavanja i radionica   bio je trazenje  odgovora na pitanje “ Da li smostvarno svi jednaki ? Naime iako su osnovna ljudska i manjinska prava garantovana Ustavom Republike Srbije, najvišim pravnim aktom u jednoj državi , ipak su ovi mladi pravnici  došli do zaključka da se prave  velike razlike između manjina i većine. Naime kako se  kvalitet  jednog društva ogleda u statusu manjine i odnosa vecine ka njoj dolazi se do zaključka da i ako naša država ima pravni okvir za zaštitu od diskriminacije, u praksi, određene društvene grupe, među kojima su Romi , teže ostvaruju svoja prava, a  ovo potvrđuje i činjenica da građani Srbije ali i predstavnici organa javne vlasti još imaju veliku distancu prema Romima, iako su svesni činjenice da su oni najdiskriminisaniji. Slična situacija je i sa  da pripadnicima posebno osetljivih grupa kaosto su  pripadnici LGBT populacije, osobe sa invaliditetom, azilanti , zene, starije osobe i t.d. Upraksi  pripadnici  ovih  grupa  se  cesto  srecu  sa  diskriminatornim  stavovima, koji  iako   nisu preovlađujući, ipak postoje.

Nakon zavrsene obuke, sledi druga etapa koja je vise praktičnog karaktera i ogleda se u tome stose   od učesnika  očekuje da ispune tri obaveze i to, medijsko pojavljivanje, vršnjačku edukaciju iprogram praktične politike. Kao akreditovani branitelji i braniteljke manjiskih prava u Srbiji , bice u mogucnosti  da prenose dalje  svoja znanja na svoje vršnjake ali  i  na drustvo u celini,  da ukazuju  na probleme sa kojima se susrecu pripadnici  manjina kao i da  im pruzaju  pravnu pomoc ukoliko su   u mogucnosti.

Kao drustvo moramo se boriti protiv diskriminacije na svakom koraku, a ne da ignorisemo  ovaj drustveni problem, jer samo zajedničkim naporima celokupnog društva  može  se  ostvariti  ravnopravnost  i  jednakost  svih,  bez  obzira  na  rasu,  nacionalnu pripadnost, ili bilo koje drugo lično svojstvo, zaključak je ovih  mladih pravnika . Učeščem na  programima ovakovog tipa   ne  samo  da se   prosiruju vidici  već se i dosta sazna  iz oblasti ljudsih prava i prava manjina, pogotovu iz  susreta  sa eminetnim stručnjacima iz  ove oblasti. Znanje stečeno na ovaj nacin moze i te kako dopirineti razvoju  karijere svakog pravnika.

Svi oni koji zele da nesto vise saznaju o ovoj temi Omladinski odbor za obrazovanje organizuje drugi po redu seminar Braniteljke i branitelji manjiskih prava u Srbiji , koji ce se organizovati u Novom  Sadu  u  periodu  od  08. do 13.  Septembra .
Sve  potrebne  informacije  i  prijavu zainteresovani  mogu  preuzeti  na  sajtu  Omladinskog  odbora  za  obrazovanje.

Seminar  je namenjen iskljucivo  pravnicima  kako studentima  zavrsnih  godina i postdiplomskih  studija Pravnih fakulteta, diplomiranim pravnicima kao  i mladim advokatima  sa teritorije cele  Srbije.

 RISTIĆ KATARINA
Braniteljka manjinskih  prava – prva generacija

Advokatski pripravnik
Advokatska kancelarija “ Ristic B Svetlana”
NIŠ

PREDLOZI ZA ZAŠTITU MANJINSKIH JEZIKA I OČUVANJE KULTURE MANJINA, KOJI ŽIVE NA BALKANU, SA OSVRTOM NA ARMANE (CINCARE)

Cincari (Armani, Armanji, Vlasi; Armãnji) romanski su narod, koji živi na Balkanskom poluostrvu. Žive pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj, a veliki broj ih se odselio sa pomenutih područja u Rumuniju i jedan broj u Srbiju. Nemaju svoju državu. U Makedoniji su koncentrisani oko Bitolja, Kruševa i Ohrida. U prošlosti, centralno mesto im je bio grad Moskopolje u istočnoj Albaniji.

Cincari govore cincarskim jezikom koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika. Religiozno opredeljeni Cincari su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Nekada su bili poznati po bavljenju trgovinom, ekstenzivnim stočarstvom, ugostiteljstvom, itd. Cincara ukupno ima oko 250.000, od toga u Grčkoj 65.000, Rumuniji 50.000, Albaniji 22.000, Makedoniji 10.000, Bugarskoj 4.000. U Rumuniju su se Cincari preselili, najvećim delom u Dobrudžu, nakon Prvog svetskog rata gde su se kao kolonisti naselili iz Egejske Makedonije. Manji broj Cincara živi i u Srbiji, gde su od strane Republičkog zavoda za statistiku službeno priznati pod tim imenom, dok su u Makedoniji priznati pod imenom Vlasi. Prema nezvaničnim podacima smatra se da u Srbiji trenutno živi oko 10.000 Cincara i njihovih potomaka koji u velikom broju žive na teritoriji Beograda i Smedereva i svi su uglavnom okupljeni oko srpskog cincarskog društva „Lunjina“,koje je formirano pre 20 godina sa idejom da sačuva od zaborava cincarsko ime, jezik, kulturu, običaje i tradiciju.

Uzimajući u obzir trenutno socijalno-politički i kulturni kontekst koji zbog tendencije globalizacije identiteta nameće akciju za očuvanje i razvoj specifičnih elemenata etničkih grupa u okviru institucionalnih okvira, a uzevši u obzir da u većini zemalja gde su Cincari nastanjeni državne institucije nisu odgovarajuće reagovale na njihove zahteve, koji imaju za cilj jedino održanje armanske civilizacije, čije će nestajanje učiniti evropsku kulturu siromašnijom i značiti manje verovatnim otkrivanjem modela integracije jedne etničke grupe u višejezično i višenacionalno društvo, kao što je Evropa danas. Predstavnici armanskih udruženja sa Balkana i drugih država su oktobra 2007. godine na zajedničkom susretu u Dizentisu, organizovanom od strane Convivenza Association i FUEN, doneli Rezoluciju koja se odnosi na zajedničke zaključke ne samo u pogledu modela izvan granične saradnje već i na rešavanje zajedničkih pitanja i problema sa kojima se Armani (Cincari) susreću u svojim matičnim zemljama.

Situacija je krajnje kritična, jer postoje nerešena pitanja; oskudan broj onih koji uče i usavršavaju maternji jezik u školama za armansku decu, mediji i verski obredi na maternjem jeziku, iako su ova prava preneta evropskim zakonodavstvom. Armanske organizacije su uputile demarše vladama država gde su registrovane, ali su odgovori država da je Preporuka neobavezujuće prirode.

Iako je suštinski napredak primećen/zabeležan u Republici Makedoniji što se jasno može videti, na primer u Ustavu (jedina država gde su Armani priznati kao narod, a ne kao manjina), opet nedostatak odgovarajuće materijalne podrške od države, čini danas primenu zakonskih odredbi nezadovoljavajućom onoliko koliko bi se to očekivalo. Jezik se uči samo na fakultativnim kursevima. U Rumuniji „Armanska zajednica Rumunije“ je zahtevala da se maternji jezik uči u školama, veću prisutnost u masovnim medijima i takođe druga kulturno-obrazovna i verska prava. Od svih ovih zahteva skoro ništa nije rešeno. Tako je ove godine fakultativan kurs armanske kulture i tradicije odobren na nacionalnom nivou, dok je Zajednica zahtevala da se armanski jezik uči u obaveznoj nastavi – tamo gde to armanske zajednice traže – kao maternji jezik u skladu sa nastavno-didaktičkim standardima primenjivih na sve maternje jezike.

U Albaniji i Srbiji, Armani nemaju materijalnu podršku države, a ni mogućnost da uče svoj maternji jezik, iako su priznati kao etnička/kulturna manjina. U Bugarskoj takođe, Armani se pomažu na suviše niskom nivou sa stanovištva neophodnih mera za očuvanje i promociju svog kulturnog identiteta.

U Grčkoj je situacija sa armanskim jezikomposebno teška; proces prenošenja maternjeg jezika u porodici je prekinut i mnogi mladi Armani ne govore više armanski jezik.

U Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Grčkoj Armani nisu priznati kao nacionalna manjina.

SITUACIJA U SRBIJI:

Nekoliko godina unazad Cincari (Armani) okupljeni oko Cincarskog drustva „Lunjina“, bezuspesno nastoje da formiraju posebni biraćki spisak cincarske nacionalne manjine. Od preporuka i mišljenja nezavisnih tela posebnu pažnju treba posvetiti mišljenju Zaštitnika građana donetom po pritužbi Srpsko-cincarskog društva „Lunjina“ na rešenje Ministarstva pravde i državne uprave kojim se odbija zahtev za formiranje posebnog biračkog spiska cincarske nacionalne manjine.Ministarstvo je zahtev odbilo uz obrazloženje da ova grupa državljana po brojnosti nije dovoljno reprezentativna jer se prema podacima iz popisa stanovništava iz 2011. godine 243 građana izjasnilo kao Cincari. Nakon sprovedenog postupka kontrole zakonitosti i pravilnosti rada Ministarstva pravde Zaštitnik građana je zauzeo stav da iako odluka nije formalno nezakonita, ona je suštinski manjkava zato što brojnost ne sme biti jedini kriterijum za ocenu o priznavanju kolektivnog prava na osnivanje nacionalnog saveta, osim u slučaju kada je broj građana koji se izjašnjavaju kao pripadnici određene nacionalne manjine toliko mali da se ne može govoriti o zajednici većo grupi ljudi koja se broji desetinama članova. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u svom određenju pojma nacionalne manjine navodi kriterijume koje grupa državljana mora ispuniti među kojima je i reprezentativnost, međutim, nije bliže određeno koji je broj građana potreban da bi ovaj uslov bio ispunjen. Takođe, navodi se da je drugim malobrojnim nacionalnim manjinama, kao na primer Aškalijama, priznato pravo na osnivanje nacionalnih saveta iako je njihov broj neznatno veći od broja građana koji su se izjasnili kao Cincari. Zaštitnik građana je posebno istakao da upravo malobrojne zajednice imaju veću potrebu za zaštitom kako bi imali mogucnost očuvanja svog kulturnog identiteta (Mišljenje pod del. br. 14304 od 21.5.2014. godine)

Ova preporuka Zastitinka građana nije uzeta u obzir prilikom donošenjem presude najpre od strane Upravnog suda, a zatim i od Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbija zahtev za formiranje posebnog biračkog spiska cincarske nacionalne manjine, iako su uz tuzbu dostavljeno vise od 300 overenih izjava pripadnika cinncarske zajednice, kojima se izjasnjavaju kao pripadnici iste.

Zabrana nasilne asimilacije

Ustav zabranjuje nasilnu asimilaciju (čl. 78). Zakon o zaštiti manjina pored zabrane asimilacije (čl. 5, st. 3), zabranjuje i mere kojima se menja odnos stanovništva u oblastima gde žive nacionalne manjine a koje otežavaju ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih manjina (čl. 22). Zakon o zaštiti manjina u članu 23 propisuje da pripadnik nacionalne manjine i nacionalni savet mogu podneti tužbu za naknadu štete u cilju zaštite svojih prava, zakon posebno ovlašćuje nacionalne savete da mogu da podnesu ustavnu žalbu (u svoje ime ili u ime pripadnika nacionalne manjine).

PREDLOZI:

• USVAJANJE zahteva za formiranje posebnog biračkog spiska cincarske (Armanske) nacionalne manjine, od strane Ministarstva pravde i državne uprave a u skladu sa predlogom Zaštitnika građana koji je posebno istakao da upravo malobrojne zajednice imaju veću potrebu za zaštitom kako bi imali mogucnost očuvanja svog kulturnog identiteta.

Kao i

• USVAJANJE zahteva za zaštitu cincarskog jezika kao nematerijalnog kulturnog dobra u oblasti duhovne kulture upucenog

– SPROVOĐENJE mera u skladu sa Evropskom poveljom o regionalnim manjinskim jezicima, čija je Srbija potpisnica, a posebno u sledećim oblastima:

– obrazovanju na njihovom maternjem jeziku;

– verskim službama na armanskom u njihovim crkvama;

– novinama, magazinima i radio i televizijskim programima na armanskom;

– podrška njihovim kulturnim udruženjima;

– SPROVOĐENJE strategije za spašavanje armanskog jezika i kulture i kulturnog identiteta armanskih zajednica a u skladu sa Preporukom Saveta Evrope 1333 za armansku kulturu I jezik

– STVARANJE katedre za Armanski jezik na jednom od Univerziteta u državama gde trenutno zive Armani, koji bi se bavio promocijom armanske kulture širom Evrope uz pomoć prevoda, antologija, kurseva, izložbi i pozorišnih priredbi;

FINANSIJSKA PODRSKA DRŽAVE u pogledu:

Stvaranja, odnosno osnivanjA društva za umetnike, pisce, istraživače i studente iz armanske manjinske zajednice po Balkanu, tako da oni mogu da se angažuju odgovarajućim kreativnim radom u oblasti armanske kulture i jezika;

OSNIVANJE – Saveta za kulturnu saradnju, koji bi se bavio uspostavljem saradnje i partnerstvima sa organizacijama, fondovima i drugim zainteresovanim telima u privatnom sektoru, sa namerom da se sprovedu ove preporuke;

FORMIRANJE – „Labaratorije za disperzovane etničke manjine“ sa mandatom, inter alia, da promoviše opstanak kultura manjina ili njihovog sećanja, da sprovodi istraživanja među osobama koje još govore jezikom manjina, da snima, sakuplja I čuva njihove spomenike i dokaze o njihovom jeziku i folkloru, da objavljuje osnovna dokumenta i da promoviše zakonodavnost u zaštiti kultura manjina protiv diskriminacije a u skladu sa Preporukom Saveta Evrope 1333.