Alisa Jevtović

Ne(formalno) obrazovanje za studente

Uprkos činjenici da problematika ljudskih i manjinskih prava postaje sve popularnija kako u svetskom, tako i domaćem javnom diskursu, mladi studenti aktivisti u Srbiji – a među njima prvenstveno pravnici i politikolozi – i dalje prečesto ostaju uskraćeni za čitav dijapazon praktičnih znanja i sticanja savremene, pragmatične edukacije kada je ova goruća tema u pitanju.

Kroz čitav tok svog formalnog obrazovanja, našim studentima se retko kada pruža prilika da se kroz seminare, neformalnu vršnjačku edukaciju i neposrednu komunikaciju sa ugroženim grupama direktno poistovete sa svakodnevnim problemima ugroženih manjina. Umesto da se podstiče razvijanje jedne osvesćene, lične empatije, studenti nažalost i dalje većinu saznanja o ljudskim i manjinskim pravima stiču u univerzitetskom vakuumu. U takvim okolnostima, prirodno je da i sve probleme sa kojima se na taj nacin upoznaju, studenti mogu da artikulišu isključivo na jedan apstraktan, ‘knjiški’, depersonalizovan način.

Nadomeštanje ovih i sličnih falinki tradicionalnog obrazovnog sistema jedan je od osnovnih ciljeva niza domaćih nevladinih organizacija, posvećenih izučavanju i promovisanju problema ljudskih i manjinskih prava. Pored alarmiranja javnosti o učestalim i značajnim povredama ustavom zagarantovanih prava socijalno ugroženih grupa, ove NVO omogućavaju studentima da, putem javnih skupova, seminara i nekonvencionalnih metoda i tehnika prošire svoje teorijsko, kao i da (verovatno po prvi put tokom studiranja) steknu praktično znanje o kompleksnom pravnom statusu manjina. Takve organizacije mogu biti od izuzetnog značaja za profesionalni napredak mladih pravnika i politikologa tokom studiranja, te je za njih značajno pomenuti novi projekat Omladinskog odbora za obrazovanje, osnovan upravo sa tim ciljem.

Omladinski odbor za obrazovanje (Institut za Evropske poslove) ove godine je pokrenuo pilot projekat Branitelji i braniteljke manjinskih prava u Srbiji, uz podršku organizacije Civil Rights Defenders, sa idejom da se svaka sledeća sezona projekta odrzava u drugom gradu. Učesnici programa su prevashodno studenti i diplomci politickih nauka i prava, dok je osnovni cilj seminara upravo sticanje praktičnog znanja o različitim domaćim manjinskim grupama i njihovim raznorodnim pravnim i socioekonomskim problemima.

Pored opšteg upoznavanja sa predmetom ljudskih prava, studenti tokom seminara dobijaju priliku i da se bliže upoznaju sa društvenim i legislativnim nevoljama sa kojima se susreću LGBT zajednica, romska populacija kao i različite verske i nacionalne manjine. Učesnicima je ovom prilikom omogućeno i neposredno upoznavanje sa radom državnih institucija. Za vreme održavanja ovogodišnjeg seminara u Novom Sadu, participanti su imali retko pruženu priliku da razgovaraju sa pokrajinskom ombudsmankom o raznovrsnim izazovima koje nameće njena pozicija, kao i da razmene iskustva sa sudijama Osnovnog suda u Novom Sadu.

Obzirom da je cilj projekta upravo direktno sučeljavanje učesnika sa problemima manjinskih grupa u Srbiji, fokus organizatora prilikom izbora učesnika, pored njihove biografije, motiva i fakultetskih uspeha bila je i njihova nacionalnost. Tako okupljajući studente prava i politickih nauka različitog porekla, i sami učesnici projekta predstavaljali su mikrokosmos srpskog društva i odnosa prema pravima manjina. Studenti su kroz čitav tok projekta identifikovali specifične vidove diskriminacije sa kojima se njihove manjinske grupe svakodnevno suočavaju, kao i razvijali proaktivne načine da se tim problemima ubuduće pristupi. Prilikom posete skupštini AP Vojvodine, svi participanti su dobili priliku i da se iz prve ruke upoznaju sa stanjem nacionalnih manjina u Vojvodini, i saznaju na koje tačno načine lokalni organi vlasti obezbeđuju funkcionisanje ove izrazito multikulturne sredine.

Kako su u svom pristupu problemu ljudskih prava nevladine organizacije daleko manje ograničene u vidu tehnike i predmeta u odnosu na uobičajenu fakultetsku nastavu, jasan je značaj koji mogu imati na ambiciozne pravnike i politikologe. Na kraju dana, u ne tako dalekoj buducnosti upravo će se od ovih mladih aktivista očekivati da budu prva linija odbrane diskriminisanih grupa u Srbiji, te bi trebalo da bude prirodna tendencija univerziteta da relevantna znanja i metodologiju NVO pokušaju inkorporirati i u svoj kurikulum.

Jedna takva uspešna inicijativa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu je svakako Pravna klinika za izbegličko pravo i pravo azilanata, koju već duži niz godina fakultet organizuje u saradnji sa kancelarijom UNHCR-a u Beogradu. Iako je učestvovanje na Klinici na pre svega na dobrovoljnoj bazi, među studentima svake godine vlada interesovanje za ovaj dvosemestralni program, čiju nastavu uporedo sa predavačima sa Pravnog fakulteta obavljaju i stručnjaci iz UNHCR kao i drugih relevantnih nevladinih organizacija. Nakon savladavanja teorijskih osnova, studentima je organizovan praktični rad u domaćim NVO koje se bave upravo pravnom zaštitom tražilaca azila, izbeglica kao i interno raseljenih lica. Program takodje predviđa posetu UNHCR-u, Centrima za azil, Kancelariji za azil kao i drugih relevantnih instititucija.

Autorke teksta: Alisa Jevtović i Jasmina Usainović

Položaj slepih i slabovidih ljudi prilikom zapošljavanja

U Republici Srbiji trenutno živi oko 12.000 slepih i slabovidih osoba, od kojih velika većina nije zaposlena. Iako su konkretne statistike u oblasti zaposlenja osoba sa invaliditetom izrazito retke, stariji podatak koji se često citira je da je svega oko 12% članova Saveza slepih Srbije stalno zaposleno. Međutim, ako je sudeći prema novijim izjavama čelnika Saveza slepih, i uprkos bitnim novim inicijativama kako na zakonodavnom tako i obrazovnom planu, ova situacija se u poslednjih nekoliko godina nije značajno poboljšala. Prilikom obeležavanja ovogodišnjeg Međunarodnog dana Belog štapa, Predsednik Republičkog saveza, Milan Stošić, naveo je zapošljavanje i obrazovanje kao dva najveća problema sa kojima se ova ugrožena kategorija društva i dalje svakodnevno suočava.

Nakon višegodišnjeg zalaganja i lobiranja, 2009. godine je konačno usvojen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Cilj ovog legislativnog akta bio je da stvori uslove i za efikasno uključivanje slepih i slabovidih osoba na tržiste rada. Sa tim ciljem, a po uzoru na pravna rešenja iz zemalja Evropske Unije, uvedena je obaveza svakog poslodavca sa preko 20 zaposlenih da zaposli najmanje jednu osobu sa invaliditetom. Ukoliko iz bilo kog razloga poslodavac ne ispuni ovu obavezu, predviđena je novčana kazna u visini trostrukog iznosa minimalne zarade. Ovako dobijena sredstva se zatim moraju koristiti za razvijanje mera politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom.

Šest godina kasnije, efikasnost ovog zakona se može ozbiljno dovesti u pitanje. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je izjavio da država “veoma vodi računa” kada je rec o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, međutim da uprkos svojim naporima, subvencijama i olakšicama poslodavcima, trenutno postoji samo 56 preduzeća u Srbiji koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Prema ministru Vulinu, kao i prema Savezu slepih i nekoliko anketa koje su u poslednjih par godina sprovedene među slepim i slabovidim osobama, glavni problem predstavljaju prvenstveno predrasude i nerazumevanje poslodavaca, koji se daleko češće odlučuju da plaćaju zakonske penale nego da zaposle osobu sa invaliditetom.

Ono sto nažalost postaje očigledno je da trenutno zakonsko rešenje ne adresira na efikasan način glavni uzrok nezaposlenja slepih i slabovidih osoba. Stoga verujem da je napore pozitivne zakonske diskriminacije na trzištu rada neophodno proširiti i normativno-propisanim merama edukativnog karaktera, kao i preformulisati olakšice ponuđene preduzetnicima tako da direktno utiču na predrasude koje imaju.

Obzirom da je većina preduzetnika dokazala da bi radije platila novčanu kaznu nego zaposlila slepu ili slabovidu osobu, očito je da stigma i predrasude vezane za radnu sposobnost ove ugrozene kategorije jeste ono na šta prvenstveno treba uticati. Pored edukacije šire javnosti o potrebama i kompetenciji slepih i slabovidih osoba, verujem da je neophodno te napore i usko specijalizovati i posebno usmeriti ka poslodavcima.

Kako bi se efikasnije uticalo na poslodavce, verujem da postojeće zakonsko rešenje (novčana kazna) treba dopuniti obaveznim kursom koji bi poslodavci morali da pohađaju, a koji bi za cilj imao destigmatizaciju radnih ograničenja slepih i slabovidih osoba. Kurikulum ovakvog kursa Nacionalna služba za zapošlavanje mogla bi kreirati u saradnji sa Republičkim savezom slepih Srbije, i morao bi biti prilagođen konkretnim predrasudama koje su najučestalije kod poslodavaca.

Do danas nije sprovedeno nijedno sveobuhvatno istraživanje među poslodavcima koji su platili novčanu kaznu sa ciljem sistematskog definisanja tačnih razloga zbog kojih odbijaju da zaposle slepe i slabovide osobe. Na osnovu jednog ovakvog istraživanja (sprovedenih u saradnji sa relevantnim pedagozima), trebalo bi stvoriti kurikulum koji na konkretan i individualan način nastoji da pristupi otklanjaju datih predrasuda.

Nadalje, prema istraživanju iz 2002. godine, poslodavci koji su jednom imali prilike da zaposle osobu oštećenog vida su spremniji da to ponovo učine. Verujem i da bi takođe trebalo prilagoditi olakšice koje se poslodavcima nude, kako bi dodatno stimulisale makar i privremeno zapošljavanje slepih i slabovidih osoba. Postoji nekoliko načina na koje se to može učiniti. Nacionalna služba za zapošljavanje moze stipulisati posebne programe zapošljavanja sa poslodavcima, koji uključuju prakse i probne periode za slepe i slabovide osobe, sa potencijalom dugoročnog zapošljavanja. Takođe, interesantan eksperimentalni program bio je pokrenut u Britanskoj Kolumbiji, gde je država subvencionisala deo plate slepih i slabovidih osoba u prvih šest meseci. Poslodavac tako ima dodatni podsticaj obzirom da, recimo, čak i da usled sopstvenih predrasuda veruje da radnik neće dovoljno dobro obavljati posao, imaće ‘dodatnog’, subvencionisanog radnika punih šest meseci, tokom kojih on ima mogucnost da dokaže svoj potencijal i opseg svojih radnih sposobnosti.

Iako pozitivna diskriminacija pri zapošljavanju svakako nije univerzalno prihvaćena kao pozitivan koncept, u Republici Srbiji on ne dobija ni odgovarajuću priliku da sudimo njegovoj efikasnosti. Stoga verujem da je, umesto proste transplatacije pravnih rešenja iz razvijenijih zemalja, za njegovo oživljavanje neophodno suočiti se sa potencijalno specifičnim uzrocima visoke stope nezaposlenosti slepih i slabovidih osoba, te propisati zakonski sankcionisane kurseve reedukacije domaćih poslovođa, kao i predvideti dodatne olakšice koje bi ih mogle motivisati da u početku barem privremeno daju šansu slepim i slabovidim osobama da dokažu svoj potencijal na tržištu rada.