U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

Atila Nađ

 

Atila Nađ

http://media.rtv.rs/sr_ci/fesztelen/28427

Plan pratične politike

Inkluzivno školovanje. Kritikovan od obe strane. Naročito metod koji se koristi u našem okruženju, državi. Smatram da je potrobeno prvo odrediti značaj neke pojmove, koji vrte ali nikada nisu definisani, I neki pristup od poznatih stučjaka. Od tih osobem na primer možemo da čitamo razne pristupe, pro ili kontra, ali većina njih više se bavi posebnom definisanjem pojma. Na primer “Za Begenija i Martensa (Begeny, Martens, 2007) inkluzija predstavlja praksu uključivanja svih učenika – bez obzira na njihove sposobnosti ili poreklo – u razrede koji odgovaraju njihovom uzrastu i škole koje izlaze u susret potrebama učenika.” Prema ovom stavu jeste je inkluzija jedan način pristupa koja je u potpunosti variabilan. Ne moramo stalno da sve gledamo na crno I na belo. “Snouova (Snow, 2001) smatra da inkluzija nije privilegija koja se stiče, niti je pravo koje je dato pojedincima. ” Pre svega ovo shvatanje je veoma apstraktna u odnosu na prethodni, jer pravi ostru I grubu razliku. Prema ovome jeste je potrebno, ali samo ako se može to projetovati na društvu a ako nije ograničen na pojedince. Što se kritičnoh stavova tiče, većina smatra, da je inkluziija ne daje mogućnost nijednom kategoriji đaka da napreduju I da postižu rezultate. Šta to ustvari trebalo da znači, I zašto je to jeste diskutaiblna tema. Oba strana ima realne, I utopističke argumente, koji ako se suprostave, ne možemo reći da imamo pobedednika niti gubitnika.

U našem obrazovnom sistemu međutim već nije ni blizo toliko jednostavna priča da samo vodimo debate I dajemo argumatacije svojim stavovima. Dosta sporednih I veoma bitnih detalje često zanemaramo I nebitne povećavamo u korist naše pobede, Ali da li je ova pobeda jeste naša ili sa time više štete nanesemo nego što dobijemo? Šta je ustvari glavni problem?

Kod nas ovaj projekat ili bolje rečeno reforma je počela nedavno, ali u svetu već je u koletivnom umu, postojanje ovoga datira to 70-ih godina. To da mi kasnimo ne bi činilo problem, više je problem da ne vremeski neko edukativno I intelektualno kasnimo ali to večito I veoma uspešno. To je I ustvari glavna razlika zašto smatram da ova tema zaslužuje da se piše o njemu. Jer postoje razne istraživanje I razni stavovi. Ali od onih koje sam čitao ni jedan nije ulazio u temu, ili više dotako problem izvršenje ovog reforma zbog našeg zastarelog I konzervativnog obrazovnog sistema. To ja smatram da je I glavni problem. Od slučaja do slučaja se razlikuje naravno sve ali samo da gledamo primere I svima pozante primere.

Da li učenici koji su bili smšteni u specijane obrazovne ustanove mogu bez problema da pohađaju nastavu u redovnoj školi. Zavisi naravno koja je to vrsta problema zbog čega su oni upućeni u drugoj školi. Ali da ne radimo primee odmah sa đacima koji su psihički zaostali u razvoju. Bolje da vidimo na primeri, kad je u pitanju lice koje boluje od nekih od mnogih muscularne disfunkcije I zbog toga mora da kreće u kolicama. Veoma mali je broj tih škole koji uopšte mogu da dopuste pored raznih popravka I zastarelosti materijala da još prilagode svoje zgrade invalidim. Sa time često dolazi do kompromisa izemeđu škole I roditeljima. Međutim to možda može da se sprovede u osnovnim školama ali ni tamo đaci ili neće moći da održe nastavu u određeni kabinetima ili ako da sa time odmah dolazi do diskriminisanje osobe sa invaliditetom. Zbog jednog jedinog razloga jer isključivo prizemlje je u dovoljnoj meri prilagođen da bi oni bez problema mogli da kreće u školi, ali često ni to nije uspešna. To je veoma čest slučaj, ti osobe nisu ni prinuđeni da budu prebačeni u specijalne škole, ali sistem ih upućuje tamo jer jednio tamo mogu da imaju pristup svim potrebni stvarima. Te dece su po umnom razvoju u potpunosti zreli, jedini je njihov problem kretanje I to isključivo unutar ustanove. Ako škole nisu u mogućnosti da obezbede rampe I sve potrebne opreme da prilagođavaju ovim decama, šta očekujemo više? Međutim to uopšte nije greška u školstvu kao ustanovi, greška je nastala na višim nivoima. Ministarstvo prosvete godišnje raspodeli svoje resurse školama I visinu tih resursa određuju po broju učenika. To jeste jedan od boljih vrsta merenje kapacitet škole I mogućnoste, međutim da li pokazuje iste rezultate ako merimo isključivo ovaj parametar za potrebama školi.

Što je najtužnije nismo ni stigli do primere koji bi pokazali potrebe individualnog pristupa od strane profesora, učitelja I vaspitačice, nego smo razradili samo jedan problem koja je stalna I koja uopšte ne zahteva posebno ponašanje ni posebno snalažjivost ako bi bili obezbeđeni, međutim mogućnost je improvizacije od strane školske uprave ili samo direktno odbijanje.

Bolje pitanje dolaze ako tražimo mogućnoste za dece koji su zaostali u razvoju, ili boluju od nekih mentalnih bolesti. Te dece većinom mogu da se uvrstaju u neke kategorije koje inače daju mnogo bolje mogućnoste da bi odlučili šta je u najboljem interesu. Sad dolazimo do prve prepreke. Da li možemo da odlučujemo ako u blizini se ne nalazi škola koja jeste prilagođen njima? Imam izbora da ne izaberemo ništa nego da prihvatimo šta nam je dato. Tada đak kreće u nastavi sa svojim vršnjacima. Dolazimo do drugog problema. Deca od obdaništa pa do kraja srednje škole instiktivno ili izbog porodičnih razloga imaju negativa stav o ljudima sa invaliditetom I zaostalima u razvoju. Te su godine koje u većoj meri obeležavaju naš ličnost I stvaraju neke osnove na koje bi mogli da gradimo posle neke veštine I razvili ih. Veoma je potrebno da dolaze pozitivne afirmacije od strane vršnjaka da bi unapredili svoj ličnost prema našem cilju. Međutim često osobe bez ikakvih otežavanja smatraju da su odbačeni od strane sredine, a koji osećaj se stvara kod drugih osoba koje imaju poteškoću. Zato je I potrebno da I od odraslih osoba dolaze neke pozitvne afirmacije. I sa ovim dolazimo da glavnog problema koju mislim da bi trebali da razrešimo najpre a tek posle toga možemo da idemo u druge I u njihove detalje. To su nastavnici, profesori, tj. radnici u prosveti kojima u prošlom nekoliko godini prestavlja najveći problem da kada I za šta ćemo da najavimo štrajk. Dece kao takvi u celosti imaju potrebu da budu tretirani individualno. To doprinese I ličnom I društvenom razvoju, Ako pričamo u celini onda uopšte nije problem da deca sa poteškoćama pohađaju nastavu sa drugim decama. Ali zbog stalnog smanjivanja broja učitelja I učiteljice ali I nastavnika, nastaje veći pritisak da kordinišu veće razrede gde nisu u mogućnosti da imaju individualni prstup svakome. A ako samo ovim decama se obraća onda odmah se stvara osnov za dalju diskriminaciju.

Sa svim ovim primerima želeo sam da pokažem da kao takva reforma nije loša I ideja je vrlo detaljno izučavana od strane stručnjaka, problem prestavljaju ljudi koje rade sa ovim decama I koji imaju glavnu ulogu u njihovom razvoju. Ako oni ne žele da razviju sebe ili da to znanje koje steknu na raznoraznim seminarima nema nikakva podloga na koje bi moglo da stane sve one rešenje I ideje koji bi mogli da pokrenu ovu reformu ka boljem I da u društvu ne ostane samo mišljenje da sa ovim su hteli da uštede opet novac I da nisu ni hteli da sa time unaprede išta.

Reformi su vrlo potrebni ali kao I sa jelom, nije u redu da odmah počnemo sa dezertom jer sa time kvarimo našu želju prema glavnom jelu. Sve ima svoj red I ako ne poštujemo ih onda je totalno bezpotrebno da raspravljamo o onome da li je bio ikada neophodno doneti ovu odluku ili ne.

Smatram da za naši školski sistem najprilagođeniji je da sa delimičnim I detaljno proučenim metodama postepeno vršiti promenu, tako da pored toga I dati mogućnost da profesori razviju svoje veštine da bi mogli da sa punom snagom rade sa decama. Jer ako ne lažemo sebe onda se vidi da ne samo deca nego I naš šklostvo je zaostalo u razvoju u punom smislu termina.

Sa ovim koracima ne možemo da stignemo nigde. Jer zasad većina radnika prolazi edukacije možda I piše završni ispit posle njih, ali nije mu u intresu da sve ono znanje primeni, jer smatra da mu ništa novo nije potrebno. Rešenje je za to da škole ne budu u totalno smsli u nemogućnoj situaciji ako se radi sa nezainteresovanim zaposlenima da ne može da izriče neke kazne koji mogu da na pozitivan način motivišu. Naravno najbolja rešenje jeste nagrađivanje, I posebno nagrađivanje osobe koje radi sa ljudima zaostali u razvoju. Jer ako se daje više I dobije se više I obrnuto.

Postoje još ljudi koje žele da postignu neku promenu I spremi su da rade na tome, ali samo treba im dati mesto I mogućnost da razviju to, a sa time ni delimična I potpuna inkluzija nije bezsmisleno jer dali smo zdravu zemlju za to I u tome nije problem da seme pusti svoje korene a posle toga samo trebamo negovati I rezultati su zagaratovani.

Show Buttons
Hide Buttons