Teritorijalni integritet i suverenitet kao pojmovi predstavljaju jedne od glavnih karakteristika nacionalnih drzava. Integritet podrazumeva teritorijalnu celovitost jedne zemlje i njenu nedeljivost. Suverenitet predstavlja sposobnost legitimne vlasti da ima vrhovni autoritet na određenoj teritoriji nad određenim stanovništvom. Sa druge strane, samoopredeljenje se obično povezuje sa traženjem nezavisnosti. Nekada se ta nezavisnost ostvaruje putem dogovora, tj. odobravanjem referenduma koje je vlast odobrila, kao izmedju Engleske i Škotske, i samim tim to otcepljenje je legalno; dok je, sa druge strane, nekada otcepljenje samoproglašeno, kao u slučaju Kosova od Srbije, što je ilegalno i što krši teritorijalni integritet Srbije. Pojam nikad eksplicitno nije definisan na međunarodnoj sceni, zato se često i tumači na različite načine.
Zagovornici teritorijalnog integriteta ne mogu ujedino biti i zagovornici prava na otcepljenje. Jedno isključuje drugo. Dva primera koji to najbolje opisuju jesu slučaj Kosova i Krima. Posmatrajući slučaj Krima može se videti da ruska populacija promoviše princip samoopredeljenja, na osnovu kojeg oni traže otcepljenje od Ukrajine; dok Ukrajinci smatraju da Krim pripada njima i da čini deo njihove teritorijalne celovitosti. Posmatrajući slučaj Kosova, može se videti da Albanci sa Kosova takođe promovišu pravo na samoopredeljenje, dok Srbija smatra da se otcepljenjem Kosova direktno krši njen teritorijalni integritet. Kao što rekoh ranije, suverenitet je povezan sa integritetom, pošto u ovom slucaju, Srbija više nema nikakvu moć, ni kontrolu nad Kosovom. Samim tim to znači da Kosovo, barem sa političkog aspekta, više nije deo Srbije. Slučaj Krima je isti, samo sto Krim želi da se pripoji Rusiji, dok Kosovo traži sopstvenu nezavisnost i ne želi da se pripoji Albaniji. Ovde neću zalaziti u istorijske i kulturološke aspekte ovih problema. Na ovim slučajevima se može videti kako velike sile odlučuju kada se primenjuje pravo na samoopredeljenje, a kada ne. Smatram da se to pravo arbitrarno primenjuje na međunarodnoj sceni. U slučaju Amerike, može se videti kako je ona u slučaju Kosova glavni propovednik tog prava, dok u slučaju Teksasa ona je potpuni protivnik tog prava. Teksas je jedinstvena federalna jedinica u Americi po tome što želi da se otcepi od države matice. U slučaju da je Amerika konzistentna ona bi trebalo da dozvoli Teksasu da se otcepi zato što to predstavlja volju većine naroda u toj oblasti. Kao sto je većina naroda na Kosovu htela da učini isto. Teritorijalni integritet nije samo bitan pojam za državu generalno, već i za demokratiju. U svim demokratskim ustavima se navodi teritorijalna celovitost kao važan aspekt. Bez toga demokratije ne bi mogle da funkcionišu, pošto bi bile pod rizikom nestabilnosti. Slučaj Rusije i njenog arbitrarnog primenjivanja principa na samoopredeljenje se može videti posmatrajući primer Čečenije, sa kojom je dva puta ratovala, kojoj ne dozvoljava nezavisnost. Države koje se u ovom smislu arbitrarno ponašaju, teže da drže stabilnost u svom dvorištu, boreći se za teritorijalnu celovitost i za svoju potpunu suverenost; dok na međunarodnom planu, oni u potpunosti suprotno primenjuju taj princip, zato što od toga imaju benefit. U Povelji UNa se navodi kako teritorijalni integritet predstavlja jedno od ključnih stavki koje čine državu. Slobodno tumačenje te povelje dovodi do brojnih problema u svetu. Najpre mislim na različite intervencije i na intervencionizam velikih sila. Smatram da se treba boriti za prava manjina, ali ne nasilnim putem. U slučaju Republike Srpske, vidi se kako Amerika opet drugačije primenjuje pravilo, težeci da održi teritorijalnu celovitost Bosne i Hercegovine, u formi federalne države.
Oni koji se bore za pravo na samoopredeljenje imaju plemenitu želju, ali ne vide da to može dovesti do više problema u svetu, nego sto bi dovelo do benefita. U većini zemalja na svetu postoje određene nacionalne manjine koje su skoncentrisane na određenoj teritoriji. U slučaju da se primer samoopredeljenja dosledno primenjuje nastao bi haos i retko koja zemlja bi prošla bez nemira. To pravilo može ići u nedogled, s obzirom da unutar teritorije gde je manjina skoncentrisana koja trazi nezavisnost, uvek postoji neka druga manjina koja bi mogla da traži nezavisnost. Slučaj Kosova je, što sada Srbi predstavljaju manjinu na severu Kosova, i u slučaju da se primenjuje dosledno pravilo na samoopredeljenje, onda bi i oni trebalo da dobiju nezavisnost. Takođe, nestabilnost ne bi bila samo trenutna u slučaju da se pravilo dosledno primenjuje. Kako je svet u stalnom pokretu, tamo gde nema velike manjine u ovom trenutku, ne znači da je neće biti kroz koju deceniju. Slučaj Srbije bi bio što je sve više Albanaca na jugu, i što će možda jednog dana i oni tražiti nezavisnost. Primenom tog pravila, na svakih pedeset godina bi se menjale granice, samim tim ne bi postojala stabilnost, bez stabilnosti veća je verovatnoća za konflikte, što je konflikata više to je manja šansa za konsolidaciju demokratije. Ako težimo da promovišemo demokratiju, treba promovisati stabilnost i prava manjina. Manjinama treba izaći u sustret time što bi im dali mogućnost autonomije, ali ujedno i integrišući ih u društvo.
U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.