Saopštenje
povodom objavljivanja Istraživanja o vršiocima dužnosti na rukovodećim
pozicijama u organima državne uprave Republike Srbije
Institut za evropske poslove je u periodu od novembra 2016. do februara 2017. godine sproveo istraživanje o vršiocima dužnosti rukovodećih pozicija u državnim institucijama u okviru Vlade Republike Srbije kao deo programa Javne odgovornosti koji je podržan od strane Fonda braće Rokfeler.
Status vršioca dužnosti rukovodeće funkcije, iako Zakonom o državnim službenicima zamišljen kao prelazno i privremeno rešenje, postao je ustaljena praksa koja rezultira vanrednim stanjem u mnogim institucijama od vitalnog značaja za funkcionisanje državnog sistema. Vlada Srbije suprotno zakonu donosi rešenja o postavljenju izvan zakonom predviđenog roka, retroaktivno, usled manjka kvalifikovanog kadra i često motivisana željom da politički kontroliše državnu upravu. Ovakva praksa dovodi u pitanje vladavinu prava i legitimnost rada postavljenika kao i validnost njihovih odluka
Prema podacima dobijenim od Službe za upravljanje kadrovima, trenutno se na poziciji vršilaca dužnosti rukovodeće funkcije u okviru Vlade Republike Srbije nalazi 227 službenika. Najviše vršilaca dužnosti u ministarstvima ima među pomoćnicima ministra, direktorima uprava i pomoćnicima direktora, a slično stanje je i u vladinim agencijama i kancelarijama, gde se na pozicijama direktora i njihovih zamenika i pomoćnika već dugo nalaze privremena kadrovska rešenja, često u suprotnosti sa Zakonom.
Ministarstvo finansija prednjači sa brojem lica koja su u statusu vršioca dužnosti, zatim Kancelarija za Kosovo i Metohiju i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zanimljivo je da se direktori kancelarija za ljudska i manjinska prava i Kosovo i Metohiju, Suzana Paunović i Marko Đurić, iako su u statusu v.d., na zvaničnim sajtovima i u javosti tako ne predstavljaju.
Vršenjem uvida u izveštaje sa sednica Vlade tokom 2015. i 2016. godine, dobija se jasan pregled kontinuiteta ovakve prakse. Za potrebe ovog istraživanja, izvršena je analiza Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva odbrane, Ministarstva finansija i Ministarstva privrede, kao i pet vladinih kancelarija usko povezanih sa ovim ministarstvima, ali i jedne vladine službe, jednog sekretarijata i jedne izdvojene uprave.
Verujemo da postoji nekoliko razloga za protivpravno produžavanje vanrednog stanja u državnoj upravi. Jedno od logičkih objašnjenja bi bio nedostatak kvalifikovanih kadrova. Nameće se misao da je nova vlast želela da promeni pređašnja kadrovska rešenja, ali kako nisu imali odmah kvalitetne kadrove, pribegli su ovakvoj praksi. Međutim, ova pretpostavka je neodrživa pod svetlom činjenice da se na nekim od ovih pozicija nalaze vršioci dužnosti koji su to postali nakon što im je istekao redovni mandat na istom tom radnom mestu kao što je v.d. direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić. I pored toga što i rukovodioci sa rešenjima kojima im se dodeljuje stalni i redovni mandat u trajanju od četiri ili pet godina, mogu biti razrešeni dužnosti ukoliko za to postoji jaka politička volja, oni sve dok rade u skladu sa zakonom i nemaju propuste u obavljanju svojih dužnosti, imaju bar neku garanciju da će se na toj poziciji zadržati do kraja predviđenog mandata, te ih nije lako smeniti. To im omogućava barem donekle samostalno poslovanje i donošenje poslovnih odluka, kao i prostor za inovacije i inicijativu. Za razliku od njih, rukovodioci koji ispred svoje pozicije imaju v.d. su lica kojima opstanak na toj poziciji u vrlo bliskoj budućnosti zavisi od raspoloženja i političkih struja unutar vladine garniture i podložni su političkom uticaju.
Uvidom u kontinuitet održavanja statusa vršioca dužnosti mnogih državnih službenika, nailazi se i na previd u radu Vlade, s obzirom na to da je dolazilo i do donošenja retroaktivnih rešenja. Primer za to jesu rešenja o produženju mandata pomoćnika ministra spoljnih poslova Gorana Aleksića, Marine Jovićević i Branimira Filipovića, koji su na dužnost stupili marta 2015. godine i na toj poziciji bili u okviru zakonom predviđenog dozvoljenog mandata od devet meseci, do novembra iste godine. Međutim, navedeni pomoćnici nastavili su da rade na toj poziciji iako je naredno rešenje za produžetak njihovog mandata doneto tek juna 2016. godine, a zatim su usledila i rešenja na sednicama održanim jula kojima se retroaktivno produžava njihov ostanak na tim pozicijama, i to protivno Zakonu. Sličan slučaj je i sa v. d. direktorkom Republičkog sekretarijata za javne politke, Jasnom Atanasijević, koja je dužnost preuzela marta 2015. godine, da bi joj taj mandat bio retroaktivno produžen na tri uzastopne sednice vlade tokom aprila i maja 2016. godine.
Svakako je potrebno posvetiti pažnju ne samo uzrocima ovakvog stanja i nečega što je postalo već uobičajena praksa, već možda i onom važnijem – posledicama koje takav obrazac za sobom povlači. Postavlja se pitanje – kako se ovakav vid postavljanja ljudi na najvažnije pozicije institucija bitnih za državno funkcionisanje odražava na rad tih ustanova i rad sistema? Jedna od negativnih konsekvenci javlja se još pri objavljivanju konkursa za popunjavanje upražnjenih radnih mesta. Kada se takvi konkursi raspišu, bilo da su internog ili javnog karaktera, gotovo uvek broje pristojan broj kandidata od kojih mnogi imaju potrebne kvalifikacije. Međutim, jedan deo tih konkursa se okončava predajom liste Vladi koja ne proizvodi nikakav efekat jer su na pozicijama i dalje vršioci dužnosti, dok drugi deo konkursa, i to nezanemarljiv, ili traje apsurdno dugo ili se jednostavno ne sprovodi do kraja. Ovakav način rada demotiviše kandidate da se prijave na bilo kakve konkurse ovog tipa, poučeni lošim iskustvom. To za sobom povlači smanjenje izbora kvalitetnog kadra. Posledično, nekvalitetna, poslušnička i netransparentna državna uprava stvara nepoverenje u državne institucije kod građana što nezaobilazno urušava stabilnost sistema.
Institut za evropske poslove poziva vladu Srbije da se hitno vrati u zakonske okvire i omogući redovan rad državne uprave, da obezbedi fer i transparentne konkurse za pozicije koje obavljaju vršioci dužnosti, a da se vršioci dužnosti postavljaju kada ne postoji drugačije rešenje s tim da postavljena lica imaju minimalne kvalifikacije koje sadrži konkurs za tu poziciju.
Tekst kompletnog istraživanja: http://bit.ly/2kjhH0y
