Darko Milošević

ПЛАН ПРАКТИЧНЕ ПОЛИТИКЕ

Аутор: Дарко Милошевић

Свима нама је познато да не постоје биолошки две исте јединке на планети, али је зато Уставом и законима прописано да смо сви ми једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације и да је забрањена свака врста дискриминације по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, имовног стања, културе, језика, психичког или физичког инвалидитета. Сви ми без обзира којој групацији припадамо према Уставу имамо право на живот, достојанство и развој личности, неповредивост физичког и психичког интегритета, право на правну личност, право на заштиту података о личности, право слободе кретања и настањивања и многа друга права. Сва ова права требала би да су нам свима доступна на исти начин, међутим у пракси баш и није тако. Свако од нас се среће са разним видовима дискриминација, права се у великој мери повређују, па је питање какао доћи до њихове заштите. Проблем на који бих указао пажњу јесте положај особа са инвалидитетом. Поштовање права особа са инвалидитетом је од суштинског значаја за побољшање њиховог положаја у друштву. Особе са инвалидитетом су посебно осетљива група и суочава се са многобројним проблемима у свакодневном животу, које се огледају у физичким и социјалним препрекама, као што су предрасуде у ставовима према инвалидности. Предрасуде и стереотипи према особама са инвалидитетом доводе до дискриминације, којом су нарочито погођене жене са инвалидитетом, двоструко маргинализоване због свог родног идентитета. Такође главни проблеми особа са инвалидитетом јесу неодговарајући услови живота, висока стопа незапослености, сиромаштво, социјална невидљивост и изолација, неприступачност, како органа државне управе, тако и културних, здравствених и институција социјалне заштите, јавног превоза, информација и информационих технологијама. Рецимо у многим јавним установама не постоји могућност за улазак особама које су непокретне. Постоји доста могућности да се овакве ствари исправе, али се још увек ништа није променило. Такође још један од проблема са којим се ове особе срећу јесте дискриминација приликом запошљавања. Послодавци углавном одбијају особе са инвалидитетом, чиме директно повређују њихова права и крше закон. Особама са инвалидитетом мора бити омогућено да сходно својим могућностима обављају одређени посао. Сматрам да је држава та која би морала да учини доста како би се унапредила њихова права. Проблем уласка у одређене јавне установе би требало решити писањем петиција и указивањем локалним властима је направљен пропуст у пројекту и да особе које су непокретне не могу ући, чиме је повређено њихово право кретања. У случају да дође до разних видова дискриминација као могућност увек постоји судска заштита. Потребно је више говорити о том проблему како би се подигла свест код људи и евентуално на тај начин дошло до већег поштовања њиховим права. Један вид подизања свести јесте и неформално образовање па је обавеза сваког од нас да указује на одређени проблем у друштву и укључивањем што више људи да допринесе побољшању решавања одређеног проблема. Што се тиче запошљавања сматрам да држава такође мора да помогне, као могућност јавља се помоћ у виду субвенција послодавцима како би запослили на одређеном радном месту баш особу са инвалидитетом, техничка припремљеност мора бити одговарајућа, јер често особама са инвалидитетом немају могућност да раде на одговарајућем месту чиме одмах бивају дискриминисани. Потребно је овај проблем провући и кроз медије јер они доста утичну на креирање јавног мњења, па сматрам да би они могли да допринесу побољшању положаја особа са инвалидитетом ако би више говорили о проблемима са којима се они срећу.