Jelena Videnović
Rešavanje problema nepristupačnosti javnih objekata osobama sa invaliditetom
U Srbiji živi između 700.000 i 800.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta. Iako je naše zakonodavstvo prilično osetljivo na probleme sa kojima se ove osobe susreću, u praksi su one izložene različitim vidovima diskriminacije. Njihovi osnovni problemi su siromaštvo, koje je često posledica diskriminacije u radu i zapošljavanju, diskriminacija u zdravstvenoj zaštiti ali i arhitektonske barijere koje im najdirektnije ugrožavaju slobodu kretanja i otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Govoreći o problemima sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću u gradu Nišu, arhitektonske barijere su najčešće pominjan problem, obzirom da je mnogo institucija i ustanova od javnog značaja još uvek nedostupno i neprilagođeno toj populaciji.
Mladi ljudi koji su suočeni sa problemom smanjene pokretljivosti, nemaju pristup ni velikoj većini mesta gde se njihovi vršnjaci okupljaju, samim tim ostaju van žiže društvenog života i bivaju marginalizovani.
Izuzetno mali broj kafića i restorana je naklonjen osobama sa invaliditetom jer najčešće pristup ovim objektima nije regulisan i prohodnost invalidskih kolica nije moguća. Izgleda kao da invaliditetu nije mesto u dobrom kafiću ili restoranu.
Zakonom o planiranju i izgradnji je predviđeno da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi) moraju projektovati, graditi i održavati tako da osobama sa invaliditetom omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak. Novim Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, detaljno su propisani uslovi i standardi koje objekat treba da ispuni da bi dobio upotrebnu dozvolu.
Iako je ovim propisima stvoren preduslov za poštovanje prava osoba sa invaliditetom, stiče se utisak da su one vrlo često prepuštene na milost i nemilost lica zaduženih za izdavanje upotrebnih dozvola i njihovom senzibilitetu.
Da bi se ovaj problem rešio neophodno je efikasnije delovanje nadležnih organa na nivou republike i jedinica lokalne samouprave.
Potrebno je najpre edukacijom i upoznavanjem sa važećim propisima zaustaviti gradnju nepristupačnih objekata, a stare, već izgrađene objekte, prilagoditi usvojenim standardima.
Lokalna samouprava treba da izradi precizan strateški plan u ovoj oblasti kako bi se sredstva usmerila na efikasan način.
Rešavanju konkretnog problema nepristupačnosti ugostiteljskih objekata moglo bi se pristupiti propisivanjem više komunalne takse za lokale koji se nalaze u prvoj gradskoj zoni i namenskom upotrebom tako prikupljenih sredstava za prilagođavanje objekata potrebama osoba sa invaliditetom. Takođe, treba predvideti mogućnost umanjenja takse, u slučaju da vlasnici lokala prilagode objekte o svom trošku i ovo umanjenje ograničiti rokom u zavisnosti od visine investicije. Nove investicije u ove objekte se ne smeju odobriti ako oni nisu prilagođeni potrebama osoba sa invaliditetom, a plan investicije ne sadrži odredbu o opredeljenju sredstava za prilagođavanje objekta propisanim standardima.
Svaki ugostiteljski objekat koji je prilagođen potrebama osoba sa invaliditetom i ispunjava propisane uslove i standarde treba da poseduje jasno istaknutu oznaku pristupačnosti, na vidljivom mestu, prema Pravilniku o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata.
Neophodno je obezbediti i efikasan nadzor nad primenom Pravilnika od strane inspekcijskih službi, jer je reč o organima koji imaju mogućnost da neposredno utiču na njegovu primenu.
Nijedan objekat ne sme dobiti urbanističku dozvolu ukoliko nisu primenjeni standardi iz Pravilnika o pristupačnosti osobama sa invaliditetom.
Pitanje pristupačnosti je zapravo pitanje ljudskih prava. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom u Članu 33. propisuje da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere s ciljem da se fizička sredina, zgrade i javne površine učine pristupačnim osobama sa invaliditetom a vlasnike javnih objekata i javnih površina obavezuje da svoje objekte ili površine učine dostupnim ovim osobama.
Osobama koje za kretanje koriste kolica je jedna stepenica nepremostiva prepreka.
Nekada je dovoljna i jedna kosina da reši problem i napravi razliku između diskriminacije i poštovanja ljudskih prava.
Učesnica programa „Branitelji i
braniteljke manjinskih prava“
Jelena Videnović
