Ljubica Janić

Програм практичне политике

Питање укључивања особа са инвалидитетом у систем високог образовања

• Глуве и глувонеме особе

Као једно од питања које „мучи“ особе са инвалидитетом уопште, а у конкретном случају слепе особе, јесте питање њиховог укључивања у систем високог образовања. Чињеница је да је систем инклузивног образовања такав какав је уведен у наш образовни систем са доста проблема. Наиме, не постоји довољна спремност и довољна обученост професора и наставника да се суоче са укључивањем деце са сметњама у развоју, односно са инвалидитетом у редовно школовање. Са друге стране, не постоји ни довољна опремљеност за омогућавање слепим особама да се укључе у систем и да своје образовање стичу под једнаким условима као и сви остали ђаци и студенти.

Питање које је мени привукло пажњу, јесте питање укључивања слепих особа у систем високог образовања у Републици Србији. Наиме, поставља се питање, како у оквиру остојећих услова, омогућити слепим студентима да студирају и да успешно савладавају градиво које је предвиђено планом и програмом.

Слепе особе у животу срећу се са бројним проблемима. Исто је и на факултету. Са друге стране, чињеница је да онај мали број слепих особа који се одлучи да студира (по правилу зато што имају снажну подршку породице која је ту да их испрати кроз студирање и помогне им у савладавању препрека), остварује добре резултате на факултету.

Међутим, чим се упишу на факултет суочавају се са једним великим проблемом. Тај проблем представља недостатак литературе која би била прилагођена њиховим потребама, а из које би могли да спремају испите. Једноставно, нема уџбеничке литературе на брајевом писму.

Уколико је неки од уџбеника написан брајевом азбуком, то је резултат иницијативе и ентузијазма појединаца. А ово не би требало да је случај, јер се на тај начин слепи студенти препуштају себи и стављају у суштински неједнак положај у односу на остале студенте.

Зато би овај проблем требало системски решити. Када ово кажем, мислим на потребу да се у његово решавање укључи држава својим апаратом. Наиме, требало би донети законске и подзаконске акте који би ово питање регулисали и правно уредили.

Заправо, требало би прописати да сваки уџбеник, да би био прихваћен као редовна литература за спремање испита, треба да буде издат и на брајевом писму у одређеном броју примерака. Иако би то повећало трошкове штампања уџбеника, са друге стране би значајно олакшало положај слепих и слабовидих особа које завршавају факултете.