Nikola Milosavljevic
PLAN PRAKTIČNE POLITIKE
Živim u Batočini, varošici u Šumadiji. S obzirom na geografski položaj i istorijski razvoj, većinsko stanovništvo Batočine je srpsko, što će reći da su manjine vrlo malobrojne u Batočini. Međutim, i pored velikog procenta većinskog srpskog stanovništva, Romi čine značajan deo populacije. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prema poslednjem popisu iz 2011 u Batočini se 55 građana izjasnilo da je romske nacionalnosti, što predstavlja, s obzirom na ukupnu populaciju od 11 760 stanovnika koliko Batočina ima, 0.47 procenata stanovništva, odnosno ni ceo jedan procenat. Naravno, reč je o zvaničnim podacima. Nezvanično broj stanovnika romske populacije je daleko veći. Razlog za ovo je pre svega tkzv. “nacionalna mimikrija” odnosno pojava, da se Romi u većini anketa izjašnjavaju kao Srbi, odnosno predstavnici većinske populacije, što predstavlja posebni problem. Uz to većina romskog stanovništva je okupljena u centralnom delu varoši, što pomalo podseća na geto, iako segregacija nikada nije vršena i u tom delu varoši žive i pripadnici većinskog stanovništva.
Problemi Roma u Batočini se suštinski ne razlikuju od problema Roma u čitavoj Srbiji. Prema podacima RZS gotovo 66,8% Roma je Siromašno, 11,2% ekstremno siromašno, stopa nezaposlenosti roma je gotovo dvostruka u odnosu na ukupno stanovništvo, a kada je reč o zaposlenim romima 90% njih je polukvalifikovano ili nekvalifikovano, što će reći da ostvaruju male prihode. 60% Roma je bez osnovne škole. Ove statistike, premda ne postoje zvanični podaci, bi se mogle primeniti i za Batočinu sa eventualnim manjim korekcijama. U pogledu higijenskih uslova, s obzirom na malu populaciju, situacija u Batočini je nešto bolja nego u kartonskim naseljima i deponijama na kojima Romi žive u drugim delovima Srbije. Većina njih je u Batočini stambeno situirano, odnosno imaju “krov nad glavom”. Međutim, higijenski uslovi u tim domovima nisu uvek onakvi kakvi bi trbali da budu, ali sve zavisi od slučaja do slučaja, od kuće do kuće odnosno od nivoa emancipacije koji postoji u konkretnoj romskoj porodici. Pored toga, relativno niska Higijena Roma implicira povišene zdravstvene rizike. Kada je reč o socijalnoj pomoći u opštini se izdvaja nedovljno sredstva potrebnih da se namire potrebe socijalno ugroženih Roma.
Dakle kako vidimo problemi Roma u Batočini se prvensteno tiču niskog stepena obrazovanja i visokog stepena nezaposlenosti što indukuje dalje socijalne probleme. Naravno, prva pomisao bi mogla biti da Romi nemaju sredstava za obrazovanje i da se zato ne obrazuju. Problem, kao što ćemo videti nije isključivo novac. Reč je o posebnoj kulturi kojoj Romi pripadaju. Ovim naravno ne želim da dam podstrek bilo kakvim fašističkim i socio-darvinističkim teorijama. Reč je ustvari o prostom učenju ponašanja. Romi se najčešće prilikom vaspitavanja ugledaju na sopstvene roditelje, koji kao i oni nisu imali moguićnost da se školuju. Rol modeli romske dece nisu ljudi koji idu u školu već ljudi koji žive posebnim načinom života, popularno nazvanim „od danas do sutra“. Kako bi konačno stali u kraj ovom problemu neophodno bi bilo vršiti aktivnu vannastavnu edukaciju Roma. Odnosno, potrebno je Romima pokazati da kroz sistem obrazovanja i oni mogu postići više nego ljudi u njihovom okruženju. Potrebno je angažovati upravo mlade uspešne Rome, koji su uspeli upravo kroz proces edukacije da zauzmu visoko mesto u društvu i da se Romskoj razvije svest o tome da i oni to isto mogu. Naravno sredstva za ovakve projekte bi valjalo obezbediti od strane prvenstveno nevladinih organizacija, ali i Evropske Unije i drugih međunarodnih tela, jer se pokazalo da su ove institucije veoma zainteresovane za romsko nacionalno pitanje. Ipak, pre zahtevanje sredstava, bilo bi potrebno oformiti radne grupe koje bi izradile konkretne programe edukacije za Rome. Formiranje ovih grupa bi bilo daleko lakše ukoliko bi postojala posebna kancelarija za romska pitanja u okviru lokalne uprave u Batočini, koja nije oformljena. Pored toga, s obzirom na mali broj Roma nije formiran ni nacionalni savet Roma, tako da institucije koje bi štitile prava Roma u našoj opštini praktično ne postoje.
S druge strane, sistem formalnog obrazovanja bi morao biti više „romski senzibilan“, odnosno osetljiv na prava Roma. Trebalo bi apsolutno sprečiti praksu slanja romske dece normalnih intelektualnih sposobnosti u škole za decu sa posebnim potrebama, jer je tobože toj deci tada lakše, jer dobijaju knjige i celodnevnu brigu. Ova praksa je naravno u većoj meri iskorenjena, ali i pored toga potrbno je da učitelji i profesori, naročito u osnovnim školama, posvete pažnju romskoj deci i ukažu im na mogućnosti koje im obrazovanje pruža. Potrebno je dakle i kroz sistem institucija provući ovaj oblik edukacije Roma o njihovim pravima i mogućnostima te upotpuniti krug podizanja svesti Roma i kroz formalno i kroz neformalno obrazovanja, sa prvenstvenim ciljem da buduće generacije Roma budu svesne svojih prava i mogućnosti.
Pored problema razvijanja prava i mogućnosti Roma, ostaje i problem očuvanja nacionalnog identiteta Roma. Naime, u Srbiji, pa i Batočini, je i dalje sramota biti Rom, premda u mojoj sredini konkretno nije bilo zabeležnih ni napada, ni diskriminacije prema Romima, latentna društvena segregacija Roma je uvek postojala. Iz tih razloga, Romi pribegavaju onome što se zove nacionalna mimikrija, te se oni masovno izjašnjavaju kao pripadnici srpske populacije. Ovo im naravno ne obezbeđuje bolji položaj u društvu, ali dolazi praktično do tihe asimilacije, te sve više oni počinju gubiti svoju nacionalnu posebnost. Otuda Romi, nemaju svoju organizaciju u Batočini, nemaju svoj nacionalni savet, a kako smo videli zvanično čine suviše mali deo populacije za bilo koji oblik političkog delovanja. Trebalo bi prema tome da vlasti utiču na Rome da se organizuju radi ostvarivanja svojih prava i očuvanja svoje nacionalne posebnosti.
Da rezimiramo, probleme siromaštva Roma ne treba rešavati isključivo davanjem socijalne pomoći, koja je kao kap u moru siromaštva, već sistematski uticati na Rome da se obrazuju i organizuju, sprečavati praksu nacionalne mimikrije kroz razvijanje Romske kulture i organizovanja manifestacija koje bi negovale romsku kulturu. Predlažem, takođe, da vlasti osnuju posebnu kancelariju za Romska pitanja u okviru lokalne uprave, koja će pripremati projekte i starati se o zaštiti nacionalnih interesa Roma sistematski i instituciono, kako bi naredne generacije Roma u potpunosti ostvarivale svoja prava, zakonom zagarantovana i očuvala svoja prava u višenacionalnoj, tolerantnoj i evropskoj Batočini.
Nikola Milosavljević
