Silvija Oros

Plan praktične politike

Primena jezika i pisama nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi u radu javnih organa

Relevantni međunarodni propisi Ujedinjenih Nacija, Saveta Evrope, OEBS-a, razni bilateralni ugovori, iako sa nejednakom pravnom snagom, nesumnjivo predstavljaju osnovne izvore, sa velikom političkom i moralnom snagom.

Nadalje, Ustav rs, Zakoni i propisi AP Vojvodine koji svoju nadležnost crpe iz samog Ustava, statut APV, razne odluke, doprinose i trebalo bi da omogućavaju ostvarivanje prava nacionalnih manjina odn. u konkretnom slučaju pravo na upotrebu svog jezika pred organima javne vlasti.

Postavlja se onda pitanje- zašto se postupci na jezicima nacionalnih manjina ako je jedna stranka pripadnik iste, ne vode na jeziku iste ili se vode ali samo izuzetno?

Da li se na ovo pravo zaboravlja ili se već zaboravilo, da li organ koji vodi postupak iako pouči stranku o postojanju prava posredno inicira na vođenje postupka na srpskom jeziku?

Da bi se postupak odvijao na jeziku nacionalne manjine, često je potrebno ne samo postojanje tog prava, koje inače i postoji i koje je zagarantovano u gore pomenutim propisima, već je potreban i jedan čitav mehanizam prateće ’’opreme’’ .

Ta ’’oprema’’ podrazumeva na prvom mestu, što nije za pohvalu, volju samog organa da takav postupak i sprovede.

Zatim,zapisničar mora da zna manjinski jezik obavezno, a ako sam organ ne zna jezik mora se angažovati i tumač, odnosno prevodilac za razne podneske koji se dostavljaju organima u toku samog postupka.

I, na zadnjem mestu ali svakako ne manje važnom je i sam zahtev stranke u postupku da svoje pravo ostvaruje na jeziku manjine kojoj pripada.

Analizirajući gore navedene faktore može se zaključiti da sam proces takvog postupka doprinosi dugotrajnije, često odlagajuće i komplikovane radnje kako za sam organ tako i za stranku, koji se samo udaljava od svog početnog cilja.

A problemi se dupliraju kada se u postupku pojave stranke pripadnici različitih nacionalnih manjina.

Koja se rešanja onda mogu ponuditi i na šta treba obratiti pažnju?

Organi gde su jezici nacionalnih manjina u službenoj upotrebi moraju raspolagati sa osobljem koje je stručno osposobljeno za rad u takvim slučajevima.

Organ kada poučava stranku , nesme površno i po automatizmu da pouči stranku o postojanju tog prava, i posredno provuče zašto je bolje da se to pravo neiskoristi.

Organ bi morao da raspolaže sa barem jednim zapisničarem za svaki jezik nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi u sudu.

Organ bi trebao da zakaže naredno ročište u što kraćem roku ako je potrebno angažovati tumača ili prevodioca, a isto naložiti da u što kraćem roku prevede podneske i druge spise koji su potrebni za postupak.

Sama stranka mora biti jasno, precizno i koncizno poučena o svom pravu, što u svakom pojedinačnom postupku, što uopšte i pre samog upuštanja u bilo kakav postupak.

Mišljenja sam da je država malo ’’prizaboravila’’ na postojanje ovog prava i njegovo samo ostvarivanje u praksi odn. I na samu tehničku mogućnost ostvarivanja istog.

Možda treba krenuti malim koracima, pa uraditi analizu da li operativni sistemi u državnim organima podržavaju pravljenje zapisnika na jezicima nacionalnih manjina, kakva je struktura zapolenih s obzirom na nacionalnu strukturu u državnim organima, kakva je mogućnost iniciranja jednog postupka, da li on bio upravni ili sudski,na jeziku nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi.

Silvija Oros