Mediji u Srbiji i njihov odnos prema Evropskoj uniji

U toku zvaničnog i nezvaničnog obrazovanja, dosta sam se susretao sa temama posvećenim medijima i njihovoj ulozi u (demokratskom) društvu. S obzirom na to da živim u zemlji koja teži da postane članica EU zainteresovalo me je kakvi su mediji u Srbiji i koja je, kakva je njihova uloga u stvaranju slike o EU kod građana Srbije, ako oni tu ulogu uopšte i imaju. Osobe koje su mi pomogle u dostizanju tog saznanja, koje sam imao prilike da intervjuišem na datu temu i na tome im veliko hvala su Marina Rakić, novinarka, članica NUNS-a i Aleksandra Krstić, asistentkinja na Odeljenju za novinarstvo i komunikologiju Fakulteta političkih nauka.

Prvo što me je zanimalo jesu kakvi su mediji u Srbiji i šta je to medijska pismenost. Ono što je na mene ostavilo utisak je ono što je rekla u toku intervjua Aleksandra Krstic i šta zapravo za nju znači pojam medijske pismenosti: ,,Ono što medijska pismenost jeste za mene i za nas koji radimo na fakultetu, kako se trudimo da pokažemo šta je medijska pismenost i da naučimo studente i da idemo u tom pravcu, to je prvenstveno kako mi kritički razmišljamo o tome“. Ipak treba imati na umu da medijska pismenost nije da se u toku dana pročita deset novina i da se na osnovu toga izgradi neki stav i da se na osnovu toga zna šta se desilo kako napominje Aleksandra i skreće pažnju na to da medijska pismenost predstavlja iščitavanje određenog konteksta sadržaja koji se javlja u tekstovima, bilo da su oni televizijski, bilo da su novinski. To je ,,način na koji mi primamo određene informacije i kako ih analiziramo, što naravno zavisi i od drugih faktora kao što su obrazovanje, kapaciteti, interesovanja itd1,“ navodeći da je nivo medijske pismenosti u Srbiji veoma nizak i da se često meša sa računarskom pismenošću, kao i da unapređenje na tom polju zavisi i od profesionalnih organizacija, državnih institucija spominjući primer Hrvatske gde je medijska pismenost uvedena kao školski predmet. S druge strane tu su i mediji koji su prema mišljenju Aleksandre ,,tabloidizirani (štampani, elektronski) i uglavnom je to jedna generalna trka za tržištem , za ostvarivanjem profita, što je sasvim razumljivo na malom tržištu kao što je Srbija“.

S obzirom na prethodno opisanu situaciju kao i na dešavanja sa medijima od početka 2014. godine (npr. obaranje sajta ,,Peščanik“ tokom prolećnih poplava u Srbiji 2014. godine ili posle objave članka o navodnom plagijatu doktorata sadašnjeg ministra policije), zanimalo me je da li u Srbiji postoji cenzura medija. Marina Rakić smatra da se ne može reći da postoje dokumentovani i dokazani slučajevi cenzure, ali da vrlo zabrinjavaju indicije o tom slučaju (sajta Peščanika), dodajući da teška ekonomske situacija u medijima lako može dovesti do pogoršanja situacije. Cenzuru Marina vidi i kao prepreku u integracijama Srbije u EU, jer se na taj način krši sloboda i nezavisnost medija, navodeći da je zbog toga Evropska komisija 2011. godine odlučila da pomno prati stanje u medijima u zemljama Zapadnog Balkana. Marina ukazuje i na problem sa kojim se mediji danas susreću, kako u Srbiji tako i u EU, a to su spinovanje i kako reagovati na fenomen nasilja sa kojim se suočavaju i čime su preplavljeni. U vezi sa problem cenzure, Aleksandra smatra da ako građani imaju dovoljan stepen medijske pismenosti to mogu i videti, kao što mogu da prepoznaju i kao problem zašto neki mediji mogu, a neki ili ne mogu ili ne smeju da objave neke informacije. ,,U domaćim medijima, mislim da novinari pristaju na to zato što je u pitanju opstanak radnog mesta ili zato što se plaše gosta ili urednika ili zato što nisu obrazovani dovoljno da rade takav posao. Mada, tu je predominantan strah od gubitka radnog mesta,“ kaže Aleksandra smatrajući da je i samocenzura prisutna: ,,Kada unapred isečeš ono iz pitanja koja ćeš postaviti sagovorniklu ili si već unapred odlučio da nećeš da naškodiš ili da isprovociraš političara“. Ona upozorava da nepostojanje samocenzure ne znači da novinari pronalaze prljave detalje i iznose ih u javnost, to je više tabloidno novinarstvo. „Borba protiv cenzure i samocenzure je moguća ukoliko je novinar obrazovan i ume da postavlja pitanja u ime građana, nepristajući da se dodvorava bilo kome2“. Da samocenzura postoji slaže se i Marina Rakić navodeći niz faktora koji tome doprinose kao što su kriza, tranzicija, atmosfera se promenila u društvu , iz entuzijastične u preživljavanje, plate su naglo opale i samo društvo se okreće jednom konzervativnom duhu. ,,Autocenzura je ogledalo društva,“ navodi ona. U borbi protiv cenzure i samocenzure može pomoći i EU tako što će ukazivati na kršenje slobode izražavanja i slobode medija, ne preko sredstava, već preko podrške dobrog i kritike lošeg kako bi se dostigli EU standardi, npr.javne debate (prim.aut.).

Ono u čemu se obe sagovornice slažu jeste da mediji upravo imaju i mogu imati ulogu pokretača javnih debata u društvu, posebno oko velikih i značajnih tema kao što je pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Na taj način se može sprovesti jedna široka kampanja u javnosti pred ulazak Srbije u EU ili pred prihvatanjem nekih velikih obaveza sa kojima se društvo u Srbiji suočava kako smatra Aleksandra Krstić, ujedno skrećući nam pažnju da je problem to što je novinarstvo kod nas pretežno informativno, usmereno ka izveštavanju, a ne analitici, da nije zainteresovano za organizovanje javnih debata ili, ako i jeste zainteresovano, veliki problem predstavlja njihovo finansiranje. Mediji često, nemaju sopstvena sredstva, već zavise od spoljnih donacija. Ono što Marina smatra problemom jeste da su mediji, naročito štampani, više u evroskeptičnom duhu, pišu senzacionalistički i površno i to ne samo za EU već i za sve teme.

Shodno tome i temi ovog rada, zanimalo me je da li onda mediji imaju ulogu u izgradnji slike o Evropskoj uniji u Srbiji, da li ta uloga nosi sa sobom i određenu odgovornost i da li oni, posledično tome, izveštavaju objektivno. Što se tiče objektivnosti, ono što Marina smatra problemom ,što je već napomenuto, jeste da su mediji, naročito štampani, više u evroskeptičnom duhu, pišu senzacionalistički i površno o svim temama , dok je Aleksandra spomenula BBC-ijevo istraživanje koje se bavilo medijima u Srbiji i koje je pokazalo ,,da je izveštavanje uglavnom neutralno, pretežno informativno, da se fokusira na dešavanja i susrete zvaničnika“. S druge strane, prema Marini Rakić: ,,Mediji imaju ulogu u stvaranju slike o EU zbog toga što prosečan građanin o EU misli najvećim delom upravo jer mediji izveštavaju o tome, a ne zato što je to važna stvar. Samim tim mediji snose veliku odgovornost, jer se mišljenje stvara na osnovu nekih činjenica sa kojima čovek raspolaže. Te činjenice o EU (…) uglavnom dostavljaju mediji“. ,,Mediji bi trebalo da imaju ulogu u izgradnji slike o EU zato što su mediji pre svega posrednici između institucija i društva. Prvenstveno, mi bismo iz medija morali da saznajemo informacije u vezi sa procesom proširenja, pridruživanja i pristupanja EU. U tom smislu, mediji imaju veliku ulogu,“ navodi Aleksandra napominjujući da nije sigurna kako mediji vide sebe u ulozi koja treba da izgradi sliku o EU. Takođe, Aleksandra smatra da se sva odgovornost ne može staviti na medije, jer kako kaže: ,,To je jedan krug komunikacije između nadležnih institucija koje su u Srbiji zadužene da komuniciraju o EU prema građanima kao što što su Vladina Kancelarija za evropske integracije, a tu imate medije kao posrednike i oni bi trebalo, da pored ostalih izvora, koriste i zvanične izvore informacija o tome kada nešto objavljuju u vezi sa EU“.

Na kraju me je interesovalo da li je pristupanje Srbije EU dovoljno medijski pokriveno i da li oni, mediji, mogu pomoći u ubrzavanju pristupanja EU. ,,Nije dovoljno pokriveno. Mislim da, a to pokazuju i istraživanja javnog mnjenja, prosečan građanin ne zna o EU, podatke koji se odnose na samu uniju, nego preko vesti čuje više stavove naših političara o EU. A sad da ih neko pita koji su koraci koje je Srbija do sada načinila na putu ka EU, oni ne bi mogli da navedu,“ smatra Marina Rakić iako bi mediji mogli na vrlo određen način da pomognu na putu pristupanja u članstvo EU navodeći primer Slovačke gde su mediji dosta pomogli da se izgradi u društvu konsensus oko pristupanja navedene zemlje. Aleksandra Krstić ne bi mogla da tvrdi da li je ili nije pristupanje EU dovoljno medijski pokriveno. Međutim, svakog dana EU se može videti u nekom od naslova, ali to je opet pravac koji diktira Vlada Srbije i njeno opredeljenje. Takođe, ona se ne slaže da mediji mogu pomoći u ubrzavanju pristupanja EU, jer su oni pre svega okrenuti informisanju građana više o unutrašnjim političkim pitanjima, dok ,,političari dobijaju sami informacije od nadležnih institucija u Briselu i znaju koje su njihove obaveze“. Ukoliko bi se neki političar, kako smatra Aleksandra, informisao o napretku pristupanja Srbije EU iz novina, to bi bio znak da nešto nije u redu i da političar ne radi svoj posao dobro. S druge strane, Aleksandra napominje da to ne znači da političari onda uopšte ne bi trebalo da prate medije.

Za kraj hteo bih još jednom da se zahvalim Marini Rakić, novinarki, članici NUNS-a i Aleksandri Krstić, asistentkinji na Odeljenju za novinarstvo i komunikologiju Fakulteta političkih nauka.

Autor teksta: Miloš Janković