Saradnje Srbija i NATO-a je neupitna i neophodna. Institucije su se odavno „pomirile“ i aktivno rade na jačanju kapaciteta. Građani još uvek ne mogu da vide sveukupnu saradnju, a propaganda o „neprijateljima sa Zapada“ je snažna.
U Beogradu je 18. marta održana debata pod nazivom „20 godina od NATO intervencije: da li je vreme za pomirenje?“ Debatu je organizovao Institut za evropske poslove u okviru projekta „Saradnja Srbije sa Evroatlantskom zajednicom“ uz podršku Ambasade SAD u Beogradu. Učesnici debate bili su Dragan Šormaz, narodni poslanik i Šef stalne delegacije Narodne skupštine Republike Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO; Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije; Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane i predsednik Saveta za strateške politike i Vesna Pešić, sociološkinja i političarka. Moderatorka debate bila je Olja Bećković, novinarka.
Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, predočio je rezultate istraživanja koji pokazuju duboku podeljenost našeg društva po pitanju pomirenja Srbije i NATO-a (43% bi to podržalo, 46% ne bi). Ujedno, govorio je o manipulaciji i uvećavanju broja civilnih žrtava u NATO agresiji, iako je prema popisu o ljudskim gubicima Fonda za humanitarno pravo iz 2014. g., utvrđeno da je u NATO napadima život izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.
Dragan Šormaz je u svom delu istakao kao ključno to da smo se mi zapravo pomirili sa NATO-om odavno – u vidu saradnje, vojnih vežbi, ali se u javnosti i glavama ljudi, nismo pomirili. Rekao je da smatra da je vreme da neke stvari postavimo na svoje mesto. Pod tim posebno misli da je ključno da Srbija resetuje odnose sa SAD i opet postane „lojalan, kredibilan i predvidiv partner“ Vašingtonu, da ne možemo ući u NATO dok ne rešimo pitanje odnosa sa Prištinom, a da smo okruženi članicama NATO saveza. Šormaz je naglasio da NATO ima ključnu ulogu u održavanju mira u Evropi već godinama, a da je čak i JNA bila .
Miloš Jovanović je istakao da je NATO agresija najadekvatniji izraz, uzimajući u obzir nelegalnost čina, odnosno neodobravanje od strane SB UN. Potom, rekao je da pomirenje ima dve strane – odsustvo ratnih sukoba i prelazak druge strane preko toga i da ono zahteva obostrani akt dobre volje, ali i priznanje secesije Kosova* čini pomirenje dosta težim. „Nikad nećemo zaboraviti i popiti pilulu pomirenja je vrlo teško, ali sada je to gotovo nemoguće“, naglasio je Jovanović. Miloš Jovanović dodaje da nije jedini način da unapredimo zemlju taj da postanemo članica, jer su tako i poturice razmišljale – niko Srbiju neće srediti do nas samih. Jovanović je odbacio ideju članstva jer postoje čast i dostojanstvo, koji su ipak važna stavka i da upravo zbog toga ne možemo biti članica.
Dragan Šutanovac je potom spomenuo jedan od najstresnijih događaja kojem je svedočio, a to je suočavanje sa mestom, gde je Slavko Ćurubija ubijen. Srbija nije ušla u rat 1999, već 1998, zapravo sve je počelo sa otcepljivanjem Slovenije, ratovima u Jugoslaviji, sankcijama i mnogo ranije. Šutanovac je dodao da se Nemačka priključila NATO-u 1955. godine, iako je u Drugom svetskom ratu doživela poraz od čitave Evrope i SAD, a Japan, nakon bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, samo 15 godina kasnije potpisuje sporazum o vojnoj saradnji sa SAD i danas su najbliži partneri.
Vesna Pešić smatra da se država sa NATO-om već pomirila, kroz Partnerstvo za mir i IPAP, gde smo dostigli gotovo najviši nivo saradnje, pre članstva. Problem je što se društvo nije pomrilo sa tim, jer kako godine više prolaze, sve se više obeležava i slavi bombardovanje. Režimska istina je napravila priču kao da nas je napao neprijateljski zapad, a ne ističe isto tako šta se na Kosovu desilo – odmazda Srba nad albanskim stanovništvom. Dodala je da je Srbija izgubila mnogo vremena, jer onda kada je trebalo da se okrene demokratiji, kao i druge zemlje, ona se okrenula ratu.
