Dok sam čitala tekstove uglednih svetskih profesora u prvom broju časopisa Horizons, srpskoj verziji poznatog Foreign Affairs, kako su ga nazvali sagovornici urednika Vuka Jeremića na nedavno održanoj promociji istog, još više sam shvatila važnost projekta u čijoj impelemntaciji sam imala priliku da učestvujem. Vraćanje, bar u mislima, u sunčane, nezaboravne, septembarske dane provedene u Nemačkoj i Bosni i Hercegovini sa divnim, mladim ljudima, predstavlja dodatnu motivaciju za bavljenje omladinskim aktivizmom!
Tema ovog Erasmus+ projekta, svima zvuči poznato. Simbolično: 14/14 Experience. Kockice su se sklopile. Bio je potreban ceo vek, da bi se neki delovi slagalice zvane Prvi svetski rat uklopile u jednu sveobuhvatnu, objektivnu sliku. Tu, pre svega mislim na različite percepcije ovog velikog događaja. Isti događaj, različite tačke gledišta, suprotstavljena mišljenja, i mi, mladi, kreativni, elokventni, ambiciozni ljudi iz Nemačke, Poljske, Bosne i Hercegovine i Srbije spremni da se osvrnemo iza sebe i shvatimo koje su to pouke, lekcije kojima nas je Prvi svetski rat naučio i kako možemo učiti iz prošlosti.
Neposredno pre putovanja, leto je bilo u znaku obeležavanja stogodišnjice Velikog rata. Mogli smo pročitati veliki broj članaka, naučnih radova posvećenih ovoj temi, pogledati strane i domaće TV emisije, filmove ili pak prisustvovati nekim konferencijama održanim u Beogradu. Naravno da događaji kao što je Prvi svetski rat, ne smeju biti potisnuti ili zaboravljeni. Kada oni koji su se borili i patili više nisu sa nama, sećanje je zadatak svih nas. Svakako da je to, prvenstveno, pitanje za istoričare, ali mi moramo da unesemo čari plemenitog, uzvišenog, preživljenog u to, naročito zbog budućih generacija. Ima nešto u Prvom svetskom ratu, što ga čini neizostavnim delom nacionalne svesti. Teško je razumeti koliko je samo mladih ljudi izgubilo živote i koliku su žrtvu podneli. Zato bi najveća lekcija za sve nas trebalo da bude: da iz mržnje i rata mora nastati odlučnost da ne dozvolimo da se tako nešto ikad ponovi. Svi znamo, da se takvi ratovi i sukobi, ne završavaju na ratnom polju. Trauma, strah, nepoverenje ostaju sa ljudima, utičući u potpunosti na ostatak njihovog života.
Istoričarka Aneta Beker sa Pariskog univerziteta ocenila je da Evropljani imaju zajedničko žaljenje – oplakuju mrtve, uništene živote i iluzije.[1] Čini se da se istoričari „takmiče“ ko će da nađe neprijatnije, okrutnije priče iz rovova i da ih pretoči u novu publikaciju, film, seriju, koji su bili brojni naročito ove godine. Zar nema drugih slika da pamtimo, osim slika smrti, krvi, mržnje? Mislim da smo mi, u toku petnaestodnevne studijske posete, zahvaljujući rešenosti, posvećenosti, stečenom znanju pokazali da je moguće stvoriti i drugačiju sliku!
Da li nam različitost u percepcijama Prvog svetskog rata, koja neminovno postoji među pripadnicima razlitih nacija, pokazuje da ne postoji nešto što bismo mogli nazvati evropskom istorijom i kulturom? Odsustvo zajedničke evropske komemoracije povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata nam ukazuje na to da je nemoguće postići zajedničko sećanje na taj konflikt. Upravo zbog toga, nastojali smo da istaknemo da su mladi ljudi spremni da približe svoje stavove i stvore mehanizme za sprečavanje da razlike u shvatanju i tumačenju istorije budu prepreka prijateljstvu i saradnji. I da pokažemo da možemo da živimo bez mržnje, traženja krivca i međusobnog optuživanja.
Mislim da su projekti kao što je 14/14 Experience: New perspective for youth in Europe najbolji način da unapredimo svoje sposobnosti, znanje i veštine, da naučimo kako da slagalicu sa početka priče složimo bez ijednog pogrešnog delića, kako bismo dobili najjasniju objektivnu priču. Samo na taj način ćemo, učeći iz prošlosti, doprineti boljoj budućnosti!
Jovana Đurović
[1] http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2014&mm=03&dd=01&nav_id=818245 (pristup: 21.11.2014., 23.33h)
