U fokusu rada Instituta za evropske poslove je praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu. Imajući u vidu složenost i dugotrajnost ovog procesa, Institut okuplja veliki broj stručnih saradnika sa kojima organizuje treninge, debate i druga usavršavanja zato što želimo da svojim radom doprnesemo boljem razumevanju evroatlantskih integracija. Institut radi na organizovanju treninga i pružanju multiperspektivnih informacija kako bismo omogućili aktivno učešće stručne javnosti i građana u procese donošenja odluka. Institut aktivno zagovara i zalaže se za temeljne reforme u okviru pegovaračkog procesa i u saradnji sa partnerima jačamo kapacitete Srbije da se suoči sa izazovima u globalnom svetu kroz zajedničko delovanje, koje za krajnji cilj ima aktivno članstvo Srbije u evroatlantskim okvirima za dobrobit svih građana.

U otporu zlu: Nebojša Tasić (1968–2021)

Bolan je i širok odjek imao prerani odlazak Nebojše Tasića. Za mene taj odjek nije neočekivan.

Nebojša i ja prijateljevali smo i sarađivali trideset godina. Sve što sam za to vreme napisala prošlo je kroz njegove ruke. Čitao je moj rukopis, poznavao moj način rada, uočavao nepreciznosti i ukazivao na greške. I dok sam ja prema saznanju uspostavljala profesionalnu distancu, on je, uz razumevanje naučnog saznanja, sve više postajao ontološki pesimista. U našim čestim i dugim razgovorima ponekad bih mu rekla da se zato osećam odgovornom, a on bi mi uzvraćao da su sve te knjige, rasprave i intervjui naši zajednički univerziteti. Svemu tome davao je elektronsku formu, pripremao za štampu, vršio reviziju i pravio registre. Sećanjem pokušavam da ispunim veliku prazninu koja je nastala njegovom smrću. Odjednom, moje se sećanje zaokružuje u istoriju jednog individualnog sazrevanja u kolektivnoj nezrelosti.

Inteligentan i osećajan, Nebojša Tasić našao se među onim malobrojnima, njegovim vršnjacima, a najviše onim mlađim od njega, koji nisu mogli da spreče zlo, ali ga nikada nisu ni prihvatili: neprestano su mu pružali otpor. Reagujući na vest o njegovoj smrti, oni zapravo otkrivaju njegove tragove u sebi.

Posle gimnazije u Zaječaru, Nebojša Tasić je došao na studije u Beograd. Nameravao je da studira arapski jezik, ali je ubrzo prešao na studije pedagogije u Sarajevo. Voleo je ovaj grad. Bolelo ga je i postiđivalo mentalno i fizičko nasilje nad njim. Na jednom povratku iz ranjenog Sarajeva pevao je u autobusu pesmu «Sarajevo, ljubavi moja». Njegovi saputnici i danas pamte kako se to njegovo pevanje pretvorilo u krik. Diplomirao je tek posle rata. Sa odlikom je odbranio diplomski rad o Sarajevu u ratu.

Nebojša Tasić je, zajedno sa svojim vršnjakom Igorom Mesnerom, dane rata provodio u sobičku jednog stana u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu, gde se tada nalazilo sedište Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Pripremali su Helsinšku povelju, glasilo Helsinškog odbora, brojne knjige o uzrocima i posledicama raspada Jugoslavije. Učestvovali su u pokretanju inicijativa za suočavanje sa neposrednom prošlošću.

Po završetku rata, Nebojša se angažovao u organizovanju škola za mlade. Za mnoge od njih, ove škole su predstavljale prvi izlazak iz porodica i lokalnih zajednica koje su ratovi bili zatvorili. Pratile su ih sumnje i nepoverenje. Ali i oslobađanje od straha, terora jedne istine i zbunjenosti zbog vladajućeg tumačenja raspada Jugoslavije. Nebojša je bio nestrpljiv što, kako je umeo da kaže, nisu u stanju da odmah «dobace», ali je i sam učio: sve više ga je zaokupljala ljudska priroda, mentalitet i politička kultura.

I u Savetu za borbu protiv korupcije pokazao je isto nestrpljenje, da bi, postepeno, otkrivao da široko rasprostranjena sklonost korupciji nije lična devijacija, već proizvod devijantnog sistema. Pročitao je mnogo knjiga o korupciji, učestvovao na naučnim skupovima i panelima, putovao po Srbiji, razgovarao sa ljudima, opet razočaran što ne mogu da «dobace».

Najzad, Nebojšu je stigla neizlečiva bolest. Sa tom vrstom zla on se suočio racionalno. Da bi mogao da razgovara sa lekarima pročitao je mnogo medicinskih udžbenika i knjiga. Boravio je u bolnicama, putovao u Italiju, sam spremao hranu po uputstvima. I bio ogorčen stanjem u zdravstvu Srbije, koje takođe nije u stanju da «dobaci». Nosio se sa bolešću hrabro i dostojanstveno. Tek tokom nje je možda postao svestan svoje moralne snage.

Izgledalo je da je Nebojša Tasić jedan od onih mladih ljudi koji nisu pristali da njihove ideale o čoveku u društvu unište ni rat ni bolest. Ali i sa ovako malog vremenskog odstojanja, sećanje zaokružuje predstavu o njemu kao jedinstvenom i među njima. Ne pokušavam time da utešim porodicu i prijatelje u koje ubrajam i sebe. U svima nama zjapi duboka praznina. Mi sećanjem samo pokušavamo da se pred njom zaustavimo.

 

U Beogradu, 29. marta 2021.

Na dan Nebojšine sahrane u Zaječaru

Latinka Perović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Show Buttons
Hide Buttons